Zvala se jednostavno, Ivana. I danas se valjda zove tako. Ne znam da l je živa, al pravo da vam kažem, nekako mi puca kurac. Elem, pucanje kurca na stranu, al mi smo se beskrajno voleli. Išli smo u vrtić "Pčelica Maja", ona u srednju, ja u veliku grupu. Ona je nosila roze mašnicu u kosi, a ja plave patofne na nogama. Ona nije znala da kaže slovo r, a ja sam znao da kažem sva slova, pa sam je zezao da izgovara "Riba ribi grize rep" i svaki put je poljubio u nos kad to kaže. Bila je slatka kao lipov kurac....ovaj, lipov med, ili možda bagremov, ne sećam se. Stalno smo blejali zajedno u pesku. Ljuljao sam je na ljuljašci i klackali smo se zajedno. Naučila me da igram lastiš, a ja nju da puca iz pištolja na kapisle. Najviše sam voleo, kad nas vaspitačice pošalju na spavanje, da se iskradem iz svog kreveta, uđem u sobu gde je srednja grupa i uvučem joj se u krevet. Tamo smo otkrivali naša tela. Ona je dodirivala moju pišu, a ja mazio njenu picu. Smejali smo se k'o ludi na brašno i bilo nam je do jaja. Jednom prilikom nas je izvalila vaspitačica i rekla našim roditeljima da smo psihijatrijski slučajevi. Moja mama je plakala, a ćale me pit'o "Jesi jeb'o ti ovu malu" i šmekerski se osmehnuo. Od tad nam nisu dali da se družimo, ali smo se viđali krišom ponekad. I kako je to Miroslav Ilić lepo opisao, jednog dana dok sam se sam vraćao iz vrtiča, video sam da se prokleta kurva krlja s nekim u senci kestena. Tad mi je puk'o film i pucao sam tom pederu u nogu. Pištoljem na kapisle, naravno. Ona je skočila i manirom iskusne latino glumice rekla: "Ovo nije ono što ti misliš, mi smo samo...", ali ja nisam želeo da je slušam. Plakao sam danima i noćima, odbijao sam da jedem poparu. Ispisali su me iz tog vrtića i upisali u "Neven". Tamo sam se navukao na dop i sad vam ovo pišem i verovatno odbrojavam poslednje trenutke mog bednog života bez Ivane. Ivana, I wiil always love you iako si jeftina droca.

Закон Србије каже да се средњошколске екскурзије могу организовати у иностранству тек у 3. и 4. средње, тако да, ето шансе да се гомила тинејџера прошета по Европи и упозна се са благодетима ( читај: одвали се од алкохола ) Грчке, Италије, Француске, Шпаније или Чешке.

Екскурзију разредни старешина најављује почетком године обавештењем да се иде за месец дана и да све то кошта само четрдесет и кусур 'иљада, плус дневнице од неких 30, 40 евра. На ђацима је да расподеле два гратиса, они се међусобно покољу око тога, па разредна на крају узме ствар у своје руке и подели гратисе на 20 и кусур дела. Следи неких месец дана набављања пасоша, вађења виза и дркања око разних других папира, као разлог незнања приликом испитивања ђаци се правдају са: "Спремам се за екскурзију", иако клинац само лади јаја док се ћале и кева ломе да потегну везе и изваде пасош на време.

Дан уочи пута у кофере се пакују грицкалице, сокови, 15 пари чарапа, 16 пара гаћа, гомила мајци, панталона. Опште расуло у кући.

Полази се са неког паркинга у 5 ујутру, ноћ пре тога кол'ко год да се трудиш, нема шансе да спаваш више од пола сата. Путује се цео дан, стаје се неколико пута, на првој бензинској пумпи троше се прве паре - одељенски пушачи купују по бокс "Марлбора", кол'ко да потраје прва два дана.

Стиже се у хотел око 8 увече, тачно на вечеру, ту ће разредни старешина свима да подели по улазницу за дискотеку која је уједно и жетон за бесплатно пиће.

И ЕТО! Напокон, после ко зна колико хиљада километара пута, врхунац екскурзије - прилика да се сви колективно масакрирају од пива, балантајнса , Џонија или Џека; ћалетова препеченица је своју улогу одиграла још у хотелској соби. Одељенске фаце ноћ ће провести ваљајући се у својем избљувку, али то је фора , шта би иначе препричавали својим ортацима кући? Напије се и по нека риба, закрљају се неки из одељења, разредне старешине не подигну ни глас на њих, навикли су, јебига.

И тако све, пута 6. Кинта се спрца до трећег дана у најк шопу, на алкохол и сувенире. Други дан се пије у соби, трећи дан у дискотеци, четврти у соби , пети у соби, док се шести дан пије опет у дискотеци и то најжешће зато што се сутра пали кући.

Деца се враћају кући са гомилом снежних кугли у којима су разни Колосеуми, Ајфелове куле и Криви Торњеви, разгледницама из Паралије, сомбреровима , новим патикама и дресовима Јувентуса, Милана, Олимпијакоса или Панатанаикоса.

Када се препричавају утисци редослед је: шљокали смо, шљокали, зезали се, шљокали, куповали, шљокали, зезали се, шљокали у соби, куповали, шљокали. На питање: "Па добро, какав је Колосеум?" одговара се са: " Па ништа посебно... али знаш как'е сам тике уз'о у Риму тај дан, 50 евра, џабе!"

Devojčice od 13 do 16 godina, koje se svaki vikend "ubiju" od dve đus-vodke i jednog piva i onda tako "pijane" kruže po diskoteci da bi ih što više ljudi videlo, pozdravljaju se sa svima koje poznaju, a neretko i sa onima koje ne poznaju, igraju u kavezima i 'vataju sa svakim dečkom koji im priđe. Čim dođu kući (dakle, oko 1h jer dotad su ih roditelji pustili u grad), na fejsbuk stavljaju status: "xaxa suoer je bilp wechrs", a sutradan, za svaki slučaj (ako neko nije shvatio da su se one "napile"): "Suntze me pr0budil0, a u glawi lo0dil0... Definitiwno wishe ne pijem!"

Miris vrućeg peciva iz obližnje pekare...

Kada muskarac cuje ovu recenicu od svoje devojke,neminovno dolazi ili do potpunog razocarenja ili do delirijuma izazvanog neopisivom srecom.

Када се два или више ортака такмиче ко ће платити рачун пред фајронт. То курчење се дешава обично када су свима легле плате или када треба да се импресионирају неке већ алкохолом умртвљене малолетнице!