Endemska vrsta vezana za prostore gimnazija i umetničkih škola te raznih filozofsko filoloških fakulteta, mada ni tamo nije dominantna. Najčešće uspeva u gornjoj srednjoj klasi roditelja uspešnih intelektualaca ili uspešnih privatnika neuspelih intelektualaca. Ona se ne odeva tako da bi pokazala kolko je dobra pička, ona se odeva tako da bi pokazala koliko je opičena. Nju pare ne interesuju ko ove druge normalne ženske. Nju ne zanima šta voziš, ni kolko si sladak, ni da li se sve drugarice lože na tebe, ni da li si prebio nekoga u gradu za vikend. Ona voli frajere koji ne prave belaja i ne psuju Alaha. Ona sluša džez ili trip hop ili tako ta neka alternativna rock sranja od kojih sam ja davno digao ruke kad sam rekao zbogom pameti i bacio se na alkohol i narodnjake. Takvu ženu ne možeš da odabereš, ona odabira tebe.

(Ovaj izraz sam stotinu puta čuo od svog druga A. Svaki put kad bi ga neko pitao o devojkama on je za sebe govorio: „Ma, ja sam Veselin.“ Izraz je pokupio u nekoj emisiji Laneta Gutovića, a ja za priču znam iz druge ruke...)

Veselin je, kako je on to objasnio, neugledno konjče bez pedigrea koje puštaju da odradi romantični deo, tj. predigru, da „ uveseli“ nezainteresovanu ždrebicu i spremi je za parenje. Onda, kada treba da dođe do akcije, puste rasnog pastuva, a Veselin ostaje sam sa svojim bolom u duši (i u preponama, verovatno).

Neretko se dešava da momak pikira devojku koja je jako povučena, ili hladna štreberka koju momci naizgled uopšte ne interesuju. Ona ga naravno odbije kao navalentnog i dosadnog, ali sada, sa probuđenom seksualnošću, sigurna u sebe i svoje kvalitete, za kratko vreme pronalazi drugog, frajera koji joj se dosada činio nedostupnim. To je benigni slučaj Veselina i normalna pojava.

Mnogo je gori slučaj (a dešava se češće nego što se u to veruje), kada devojka ne odbija momka, već je itekako zainteresovana, a momak se smota, bilo zbog nesigurnosti u sebe, bilo zato što devojku smatra polubožanskom sveticom koje on nije dostojan, bilo zato što od ljubavi očekuje previše ili što ni sam ne zna šta ’oće, ili od svega toga pomalo.
Tu se flert i platonska ljubav završe tako što devojku pokupi neko treći ko je ne smatra sveticom, najčešće pastuv koji ih je promenio dosta, pa mu ni ova ništa ne znači. Veselin je poslužio svrsi, pa mu ostaju bol u duši i pornići na internetu i „Moja je pesma lagana“ od „Valjka“ .

Ako recimo neki muškarac umisli da je zec(ili tome slično) i počne da se ponaša i oseća kao zec, a pritom je evidentno da nije zec-pošto je čovek, neminovno je da će posle nekog vremena biti smešten na psihijatriju i biće smatran bolesnim čovekom.
U bolnici će psihijatri pokušati da ga izleče od te njegove bolesne fantazije.

Ali ukoliko neki muškarac umisli da je žena(ili tome slično!) i počne da se ponaša i oseća kao žena, što evidentno nije - kao što ni onaj mučenik od pre nije bio zec, ne samo da neće niko pokušati da ga izleči, nego će se hrpa nevladinih organizacija boriti za to da se ta njegova bolest smatra normalnom i zahtevati od svih njemu bliskih da tu njegovu bolest prihvate kao nešto sasvim normalno i kao njegov lični izbor i slobodu, a automatski dobija i titulu "gay"!

Pa lični izbor i sloboda biranja i onog prvog je bio da živi i da se oseća kao zec i nikog da ga razume, pa da mu pomogne u tome!

Obojica se osećaju kao nešto drugo, a ne kao ono kako su se rodili, a samo ovom što se oseća kao žena se pomaže, a ovaj drugi treba 'ladno da ide u ludnicu!

JA se ovom definicijom borim za prava svih, a ne te tamo neke gay organizacije..!
Borim se za prava ovih koji misle da su zečevi, Napoleoni, itd...
Gde je tu pravda, gde je tu jednakost, gde je njihovo pravo da se javno deklarišu tako kako se osećaju?!

Zašto je samo njima zabranjeno da se osećaju i izjašnjavaju kao ZECOVI?

Genijalna jezičko-gramatička zavrzlama koja pruža skoro neograničene mogućnosti za psovanje. Obično je koriste oni koji toliko psuju da je im je odavno dosadilo korišćenje standardnih psovki, pa čak i onih u kojima se osim rodbine opsovanog pominju sitno žito, miši u duvar i ostala psovačka egzotika. Za ovu vrstu psovanja je potrebno odabrati radnju koja se upravo izvršava ili je pomenuta u prethodnoj rečenici i na to dodati "ti ga majci" uz primenu pravila za slaganje po rodu i broju.

Тенденција слабих и несигурних људи, или једноставно људи које нема куче за шта да уједе, да ваде себи просек употребом других људи у ту сврху. Огледа се у манијакалној употреби речи ''мој/моја'', односно ''наш/наша'' и може се препознати на више нивоа:

1. Ниво везе. То је кад се осећаш инфериорно у односу на свог партнера. Нпр. кад ти је девојка рибиџона и по, а ти никакав, па она окачи своју фотку на неки форум где сви избалаве на њу, а ти имаш потребу да дођеш и напишеш ''То је МОЈА девојка!'' (у преводу - ја сам гоља, али ми је девојка пичка и по и зато сви могу да ми га дувају). Или кад имаш потребу да при сваком помену свог партнера додаш и ''мој'' - ''МОЈ Реља има све десетке!'', ''На МОГ Балшу се све рибе ложе јер је тако хот!'' (у преводу - он је згодан, а ја улазим у тридесете и полако се распадам, али нема везе - он је и даље згодан, па су остале љубоморне на мене).

2. Ниво брака. Исто као ово изнад, само мало друкчије, тј. озбиљније:
- Што си напустила факултет?
- Породица, обавезе, деца... Али МОЈ Балша је главни менаџер своје фирме за Балкан! (у преводу - ја ринтам по цео дан код куће, цедим крпе, мужу не смем да писнем. Али ропство је океј све док је плаћено).

3. Ниво породице. То је кад ступе деца на сцену и постану мали генијалци, па људи њихове успехе приписују себи: ''МОЈА Синтија је победила на градском из историје!'', ''МОЈА Синтија је најбоља у разреду'', ''МОЈА Синтија говори три језика!''

4. Локални ниво. То је кад те у твојој селендри ујебавају како стигну за време основне и средње школе, а онда кад одеш одатле и постанеш неко и нешто, узму па те својатају, јер си ти, је л' те, њихове горе лист: ''Децо, из наше школе су одувек излазили најбољи! Ево, НАШ Миле из генерације двехиљадите је постао доктор наука, био је и интервју скоро са њим на ТВ-у - то је НАШ успех!'' (у преводу: Није битно што Миле није добио ни динар од школе кад је требало да се оде на такмичење и што смо му стално гушили креативност. Битно је да је НАШ!)

5. Глобални ниво. Кад неко оде трбухом за крухом у бели свет, јер је овде наилазио само на саплитања и подсмех од стране дегенерисане масе која ће га касније деценијама величати:

Типична Србенда: Цркните, глупи Амери! Тесла је био НАШ човек! СРБ!

А кад је требало да се уложи неки динар у њега, окретала се глава све док није дошао код ''глупих'' Амера...

Fraza koja se koristi posle nekog odlicno obavljenog posla.

Pokazna zamenica koju kod nas najčešće koriste roditelji prilikom spominjanja svog sina koji je nesto debelo zasrao.