Од свих изума које је човек створио, често се говори да је точак најважнији. Е па није, књига је најважнији. Књига генерално ником није нанела зло ,наравно, можемо рећи био је "Mein Kampf", увек имате тај 1%, али оружје је много више нанело зла, новац је много више нанео зла. Значи ова максима „Књиге браћо, а не звона и прапорци“, у савремено време можемо тумачити као И књиге И прапорци. Јер су и народна музика (читај звона и прапорци) у ембрионалној бити човека.
Не смете увести диктатуру просвећености, јер се пре или касније то увек завршило идеолошком диктатуром и логорима смрти, али исто тако не смете увести диктатуру шунда. И не забранити књиге, него просто их не штитити. Организована држава је држава уравнотеженог развоја елитистичке и народне уметности. Она у исто време форсира звона и прапорке да би од тог новца преко пореза исти усмерила на књиге. Значи ако опорезујете те људе који учествују у популарној народној култури, ви НЕ смете да их понижавате и кажете „јаооо ви сте турбо фолк, ви сте стока, а ми смо господа из круга двојке, која свој идентитет не гледа према томе што нешто ради, него што вас пљује“.
Држава мора да им призна патриотски значај на један начин, јер не можете сад да је нпр Тома Здравковић жив, (узимам њега као врло озбиљног уметника који је заправо на модеран начин интерпретирао Бору Станковића кроз медији који је њему близак), ви се не можете од таквог човека оградити... „јаооо, има концерт у Бугарској, сад ће се тамо скупити неки примитивни Бугари“, ви морате да као држава стајити иза таквих својих вредности. Јер када може Енглеска да стане иза групе наркомана који се зову "Rolling Stones", чија музика је сјајна, али у основи је то исто. И једно и друго је далеко иза Рахмањинова, Моцарта и Хајдна. Значи за класичну музику су и рокенрол и фолк кич, са мање или више нијанси, и кад Енглеска може да стане и да титулу "Sir"-а Mick Jagger-у, јер од тога има користи, можемо и ми иза Томе Здравковића. А онда од пореза, ми као, надам се организована држава, нећемо дозволити да тај новац оде у руке неком од, до зла Бога корумпираном, политичару, него ћемо тај новац директно усмерити у развој младих талената који свирају нпр виолину. И то не апстрактно, него ћемо рећи име и презиме. Тада ће то добити смисао, јер ће и једни и други да се осете као део организоване државе и то је онда у неком најширем метафоричком смислу, могла да буде парафраза те велике Доситејеве максиме „Књиге, књиге браћо, а не звона и прапорци“, под један „књиге, књиге браћо“, али и „звона и прапорци“

To je onaj slučaj kada profesor da bi dokazao odeljenju kako nije pristrasan pri odabiru žrtve za odgovaranje, pita koji je danas datum ili nešto slično, i proziva mučenika koji je pod tim brojem u dnevniku. E sad pošto su skotovi, kakvi jesu, oni onda pitaju, najčešće redara ili nekog štrebera, da im kažu još neke brojeve, koje zatim sabiraju ili oduzimaju od datuma (po potrebi), a sve to da bi zbudžili broj pod kojim ste Vi zavedeni u dnevniku.

Prvo što pomislimo kad se ujutro u 6 probudimo za školu/posao.

Израз код клинки које се ложе на неког старијег лика из краја или школе кад их он погледа. Тај нема ни појма да она постоји, али она је убеђена да јој он у ствари шаље неке скривене поруке. Када му поглед негде одлута и то буде у њеном правцу, свим другарицама се хвали како ју је "он" погледао. У друштву, пошто само она и другарице знају његово име, можете чути само "ОН ме је погледа", "ОН је јуче везивао пертле", "да знам, и ОН је тамо био"...