Трситељ међу нејебачима, Зевс међу смртницима, јебач. Кобјашњавач у свету секса. Мушкарац који плоди толико да на ред не стиже ни прва љубав, а ни њена замена. Десанка је запостављена, а овој другој је име и заборављено.

Неретко се може чути негде другог, трећег дана свадбе кад свиње крећу да једу печену прасетину која је срушена са столова како би поштовани гости могли да играју ко људи по истим, под шатром која је толико избушена од пуцњаве из разноразног оружја првог дана, да рупе кроз које продиру сунчеви зраци расањују комиране поштоване госте.
Певачица зева на лустеру.
Два поштована госта који ока нису склопили из простог разлога јер не могу да се договоре где је тачно пола пута између њихових места да ту преместе музику.
Ко људи лепо су се договорили да ће музика, док се не утврди подједнако одстојање, бити пребачена на оближње дрво, до даљњег. И има да свира.
Ко навијена!
Код њих су, између осталог, и једина два преостала оквира са муницијом коју су љубоморно чували, предосетивши обојица, да се чарка око музике на почетку неће само на томе завршити.
Можда једини глас разума на свадби долази баш са тог оближњег дрвета, покушава да разумним тоном објасни ситуацију да је готово немогуће свирати контрабас на грани дрвета, ни не помишљајући да се усуди да каже да су они имали уговорено да свирају само три сата, а ево већ три дана и три ноћи не престају да свирају. И то још читав последњи дан, на дрвету.
Глас са дрвета добија једногласан одговор.

Redovna rečenica najveće izjelice u kući nakon svakog obroka. Koliko god hrane da se servira i šta god da je upitanju, njemu je malo. Rupa bez dna. Taj jede k'o sirotinja na zadušnice. Može uvek i može sve. Samo da se jede.

U ekipi osnovno/srednjoškolskih ziljavuša, ona u koju stado gleda kao na hodajuće polubožanstvo, pastiricu i vrhovnog sudiju po pitanjima života, smrti i svega između; analogno matici u mravljoj koloniji.

Lepa, skockana, fino situirana; inteligentna, proračunata, neretko i načitana, sa završenom nižom muzičkom za klavir ili violinu. Priča taman koliko treba. Smeje se taman koliko treba. Uvek u trenutku, savršenog pregleda situacije. Retko gubi nerve, a kada se to desi scene bivaju poprilično ekstremne.

Ne vidiš sebe u nekoj priči sa njom, ali te opet tako jebeno intrigira, udara na tvoj osvajački instinkt. Pokušavaš, ali je ne kapiraš, ne možeš da je obuhvatiš, nedorastao, kao pekinezer koji pokušava da zagrize basketaru. Iz priča palih boraca shvataš da se malo ko tu dobro proveo, ali su je ionako uvek ganjali pajvani -- želiš da veruješ da bi je ti možda shendlovao. Možda. U nekoj paralelno mazohističkoj stvarnosti.

Magarac koji brsti koprive. Pičketina u duši koja se kurči pa dobije po istoj.

Каже се за клинке које дођу у фенси кафић, у којем седе цео дан, да би биле виђене али цене у таквим кафићима су папрене па оне наруче један еспресо који циркају цео дан.

Hiperbolički izraz koji kazuje vreme postizanja gola u fudbalskim mečevima.

Izuti se na svadbi pre penjanja na sto.