Сигурно си као клинац маштао како дрљаш џитру пред 100К душа на Вемблију, док ти брусеви петице лете испред носа, а наочаре за сунце прскају низбутне излучевине. Па видиш, и ја сам!
Маму му, мора да је врхчина кад си толико славан и богат да сви пишке од среће при самој појави твојој.
А онда помислиш, шта ако ти се после осамстотог концерта баш и не свира нека ствар, тј почне да ти иде на живце.
Мислим, лако је обичним обожаватељима, преврте твој хит 139 пута у 3 дана и после забораве на њега. А шта ћеш ти сиротане, осуђен да пребираш 4 акорда и блејиш исте речи годинама? И тачно ми се кења кад онај панонски говнар намести свој дрхтави, паорски гласић док 3897. пут изводи Васу Ладачког, па као сваки пут га сасече иста емоција, јер је овај пост'о алкос због неузвраћене љубави.
Или Весели босанац Здраве кад и у 68-ој мора да се млати по бини са Локицама (праунукума оригиналних) и пева о својој лудој глави, забога. Пре ће бити глава трећих зуба, болан.
Или рецимо, 48-ми дан турнеје, а групи-гирлз очекују да их отрсиш свих двајесдве пре него им оде задњи аутобус за припиздину. Питал' ко тебе да л' се то теби ради?

И тако сам закључио да живот рок звезде није нимало лак као што претпостављамо, те како године пролазе, све ми је милије што нисам постао једна. Једем сув 'леба, наступам само у купатилу, ал' мирна ми глава.

Ал' да ми је да трзнем само један риф са максималном дисторзијом на пуном Вемблију...