Једна од најиритантнијих ствари које ти се могу десити на овом шугавом свету будала и курви. Да је фотоапарат постојао у Дантеово време, сигурно би у неком кругу Пакла људи проводили време сликајући се са својим најрођенијим. Добро, тада си имао оно групно сликање кад вас млади уметник из Фиренце слика по цео дан док ви стојите и смешите се. Али добро, то је био доживљај, једном у животу. А данас, свако веће окупљање сродних сперматозоида који су преживели одмах фотографисање до бесвести.

Није било толико страшно ни кад су били они стари фотоапарати када си имао 30 слика у апарату или мање. Кад те услика ту је крај. Јеби га, ако си зажмурио или зинуо као нилски коњ, то је твој проблем што ће цела ужа и шира родбина мислити да си ментално заостао.

Сада када постоје она дигитална срања где сваку слику можеш да видиш и обришеш, процес фотографисање траје и траје... Те сликај се са течом, те са стрином коју никада ниси видео, те са хајдучијом чељади, те са бабом, хајде сине, неће баба још дуго, треба то искористити па се сликати док још дише. Док се фотографишеш са свим члановима своје обимне родбине, не видиш на очи од силног блица и на лицу ти је и даље извештачени осмех који се не може скинути са лица као да си шлогиран.