Зимчуга напољу. Пахуља на пахуљу брате, ко смак света да долази полако. Блејимо гајби и чекамо да се нешто деси. Стонџа се већ увелико заблејала. Сви су нешто изваљени, преврнути по софама, фотељама...Оу, јел трипујем или се то тамо рола неки џокс? Како ме мрзи да се довучем, овај лејзи бег је тако готива... Ћоми Марони гради справу, тај је смото више буксни него моја кева сарми. Морам после да га питам за неку лајтерицу, оно Брижит Бардо фазон, хоћу некако да опустим ону пиргаву што студира био нешто, а да је не успавам. Јебем ти Ћоми мајку наганџарену, опет ти се направила кашика, дај попали ме са стране, не ваља оволика Нада да се гаси свако мало. Надам се да се отворио са сваровским, да није опет неке гајтане ставио. Деки је увек имао добру робу. Два дима Хирошима, говорио је. А и јесте било тако, после два цима сви зелени ко она риба из Ђоганијевог спота. А јебига Деки, нико се није навучен родио, ко те јебе кад си био грамофонџија. Није ти било довољно што си се радио пластелином и којекаквим таблетицама, него си прешо на некршетну пају. Која бласфемија јеботе! Некршена! Јебига, зуфтија сваког дана све већа, такво је правило игре. Човече ал сам се спуц'о, идем да седнем до прозора да се освежим. Брате, једна пахуља ми се управо осмехнула...