Vinjak i kisela
Nekada davno, u neka srećnija vremena, pre raznih lorazepama i bensedina, pre bljutavih tekila i absenta ovo je bio lek za svaki duševni bol i melem za sve vrste emotivnih ožiljaka. Ovo nije obična porudžbina u kafanama poput putničkog ili piva. Ne, ovo je kafanska svetinja koja se naručuje sa određenom dozom sete u glasu. Čovek koji sedi sam za stolom i konzumira vinjak i kiselu nikad neće biti alkos. Niko se neće usuditi ni da pomisli tako nešto. On će uvek biti mučenik ili boem. Čovek kojeg je napustila ljubav, porodica, prijatelji... Napustila ga je sreća. Sedi sam i pije. Nekad pusti suzu uz neku pesmu, koja se čuje sa starog radija i jedino tada promrmlja nešto u bradu tako da ga niko ne razume sem konobara koji odmah pojačava radio. Vremena se menjaju, pa tako i običaji. Duša se leči kod psihijatra, a kafane vise nisu in pored raznih diskoteka i ostalih rupa, a oni malobrojni koji su ostali verni kafani i svim njenim vrednostima, ostali su isto tako i sa praznim džepovima, pa ne mogu da zadovolje punu terapiju sa kiselom već samo konzumiraju vinjak. Jebi ga.
- Eno ga Žare. Ajde da sednemo kod njega.
- Gde si pošo? Je l' čuješ koja pesma gruva?
- Dva galeba bela. Pa šta s tim?
- Šta s tim?! A šta pije?
- Vinjak i kiselu.
- Šutnula ga je Maja, moronu jedan ograničeni. Imaš sporo paljenje ko jugo u februaru.
- Šta da radim, stao mi mozak. Pa, ajmo da ga oraspoložimo malo.
- Ne trebamo njemu mi sad. Vinjak i kisela su dovoljni.
