Без мириса, боје, и укуса. Попуни калуп посуде. А Посејдон је желео другачије. Стопи се са плавим плочником базена. Засмрди. Добије горчину. Тада се чини плавом, наложиш се на младалачку боју. Покрене ти се мајмунски нагон и скочиш на главу. Браво, мајмуне! Сарказам ниси схватио. Девојке ти аплаудирају, прави си мушкарац. Можеш на лечење, ако си кадар да увидиш. Ако не, воли малолетно. Заврши мртав у просечности, у фотељи. Утрнуле гузице, листајући програме. Умри као сноб, жалећи за давно изгубљеном краватом високог сталежа. Плачи на сахранама, и смеј се трулим фазонима.

О, опет вода!

Стопи се са крвавим тлом и сада се учини црвеном. Боја беса и агресије? Страдања, јади и бола? Или пак љубави? Црвена је тако гротескна. Подвојена. А привлачи и ајкуле. Па ово је Карађоз? Његова је Авлија Проклета. Спалимо је! Има два лица. Нећу калуп, моја је нога велика. То је круг неправде, беде и страх. Нећу да кружим. Црвена је сада боја рата. Зар се вода бори таласима? Ко ју је окр(и)вио? Зар и Кафка тугује за њом? Ово је процес. Талас је спао. Стопила се. Вода, утопила се. Замислила је Утопију. Истину.