Voda
Bez mirisa, boje, i ukusa. Popuni kalup posude. A Posejdon je želeo drugačije. Stopi se sa plavim pločnikom bazena. Zasmrdi. Dobije gorčinu. Tada se čini plavom, naložiš se na mladalačku boju. Pokrene ti se majmunski nagon i skočiš na glavu. Bravo, majmune! Sarkazam nisi shvatio. Devojke ti aplaudiraju, pravi si muškarac. Možeš na lečenje, ako si kadar da uvidiš. Ako ne, voli maloletno. Završi mrtav u prosečnosti, u fotelji. Utrnule guzice, listajući programe. Umri kao snob, žaleći za davno izgubljenom kravatom visokog staleža. Plači na sahranama, i smej se trulim fazonima.
O, opet voda!
Stopi se sa krvavim tlom i sada se učini crvenom. Boja besa i agresije? Stradanja, jadi i bola? Ili pak ljubavi? Crvena je tako groteskna. Podvojena. A privlači i ajkule. Pa ovo je Karađoz? Njegova je Avlija Prokleta. Spalimo je! Ima dva lica. Neću kalup, moja je noga velika. To je krug nepravde, bede i strah. Neću da kružim. Crvena je sada boja rata. Zar se voda bori talasima? Ko ju je okr(i)vio? Zar i Kafka tuguje za njom? Ovo je proces. Talas je spao. Stopila se. Voda, utopila se. Zamislila je Utopiju. Istinu.
