Болни флешбек наших ћалаца а уједно и неизбежна прича која је знак да ваш матори мисло да сте сазрели. Прича о његовим данима служења војног рока често иде уз причу да увек носите заштиту са собом.

Узимајући у обзир да су се времена мало променила, да клинци са интернета науче више информација о сексу него што сами родитељи могу да им саопште, а војни рок постао необавезан: приче о првим жуљевима су полако тонуле у заборав.
Ипак, нађе се још понеки средовечни чова, обично из унутрашњости, који држи до традиције и њених вредности.
Када сину почну да ничу мустаћи, и приведе прву цупи кући на кафу- прича почиње...

Живео је оскудно у шумадијској припиздини. Купио пужеве у шуми и тако зарађивао за патике. Завршио техничку у Крагујевцу па о'шо на служење војног рока у Травник. Његови су га достојно испратили, уз шатру и музику. Тамо је задужио униформу, и нове пешадијске чизме. Ту почињу његове муке. Марширали су и пешачили свакодневно. Добио је жуљеве, крварили су. Завијао их је и настављао да маршира. Није хтео да буде етикетиран као кукавица. Када је већ постао ветеран а до свлачења му остало још месец и кусур, провалио је фору. Фору коју ће ти уз смех открити, осећајући се просветљено и задовољно јер је сина научио нечему што ће га спасити мука.
А и присетио се продавачице у кантини касарне, с којом је често после њене смене у шумарку иза хангара имао сношај.
А јес' била курца незасита јебо је отац.