Хело, ајм фадр Гаврентије анд велком ту мај чрч (не мешати са рч,знам шта сам рек'о)... К'о што се да приметити, није ово увек била црква. До пре пар година је била кафана, па сам само дод'о златни крс' на кров. Јеби га, 'тео Верко да сруши и да прода земљиште 'талијанима, а ја нисам дао,прц! Крст је иначе била донација великог ктитора наше цркве, господина Срећка Кречара, кога овом приликом пуно поздрављам. Диван један младић, заиста.
У нашој се цркви не пале свеће, већ се пије за здравље ближњих. Мирис тамјана смо заменили кафанским димом, јес' да је штетнији, али боље штити. Часна сестра Слађа је увек ту да се побрине за пуне чаше свете водице на столовима верника како би пронашли оно што траже. Уз алкохол и песму се људи лакше приближавају Богу, а одговоре на своја питања налазе на дну чаше.
На зидовима се дају приметити иконе наших највећих светаца, као што су рецимо слепи пророкРадиша Св. врачеви Жаре и Гоци, св. Мики, Св. Ипче и најслављенији од свих, Св. Раде који је приказан у једном од најсветијих чинова, у тренутку када набија металике на копље, Св.Срећко Мироточиви, као и многи други. Наравно, не смемо заборавити ни свете мајке Шемсу и Драгану.
Ваља рећи да су наши верници веома религиозни, и да понекад проведу дане крстећи се. У нашу су цркву сви добродошли сем секталика.