Доминира ти као мелодија на телефону која те ујутру буди за на посао, и уз лагану шетњу ти Она раставља уши на просте чиниоце, трујеш се као панчевац свежим ваздухом на Фрушкој Гори.

Онда једног дана извалиш да има наследнике, неки су Анселмова деца, неки су само настављачи звука и грува који су тексашани објаснили. Одвале те по глави као пајсером и тако фасујеш Даунов синдром (добио назив по најбољем наследнику). Одморе ти мозак од Пантере да не дође до презасићења постигну исти ефекат вађевине из бедачине и мрака.

Када си сломљен и празан и треба ти добар пријатељ и боца пилула ту је Даунов Синдром да те дигне и објасни ти да је егзистенција патња и да нема сврхе борити се против тога. Гробље није решење, прихватање чињеница и проналажење пар тренутака среће већ боље звучи.