Не та двојка, перверзњаци.

Реч је о оној другој, музичкој. Шумадијска двојка, бре!

Нису џабе рекли наши стари да нико нема што Србин имаде. О оваквим песмама, светска бездушна багра може само да сања. Џабе њима и милиони, и црнци, и црнкиње, спотови, кампање,курци палци, кад немају хармонику. Добро, имају, али је не користе на прави начин. А то је исто као да је немају. Па још прљаве, масне металике... Боже сачувај!

Елем, да се ми вратимо на двојку. Као што рекох малочас, без хармонике ништа. Кључни састојак. Нешто као бас у реге(јамајчанска двојка) музици. Једноставно незамисливо без ње. Хармоника даје тај шмек, тај опијум за душу који те одмах врати у родно село, угледаш шуме и ливаде завичаја, и у устима осетиш укус бабине погаче и домаћег кајмака. Телепорт! Душевни телепорт рођаци. Оно што те натера да за тренутак пожелиш да оставиш све, и кравату, и посао, и сисату плавушу за столом и вратиш се кући да чуваш овце. Нема везе што је два после поноћи. Срце тражи, душа хоће.

Друга битна ствар је текст. Јер, шта је песма без доброг текста? Не може, не иде. Тема текстова је углавном иста: љубав (срећна или несрећна, свеједно) према вољеној, или љубав према завичају и својој земљи. Треће нема. Текст мора да се осећа, мора да се живи. Да у човеку изазове и најбоље и најгоре. Да срце почне да поскакује. Да те пукне к'о Шимунић Сулејманија ономад. Пише се из душе и никако другачије. Сва емоција једног човека спакована у 3,4 минута, речи које те натерају да се загледаш у дно чаше на неко време.

За најјачи доживљај двојке, препоручује се конзумирање у кафани (али правој кафани, не овим моја-пичка-је-скупа,вид-мала-шта-теретана-ради местима), уз добру чашицу.