Рођен у другом месецу једне хладне зиме као други од дванаесторо браће. Почетак његовог живота није много обећавао. Фебруар је одмах по рођењу скоро па промрзао након што га је мајка Година испустила у смет, што је до неке мере одредило његов даљи развој. Остао је кратак, неразвијен и спрчен док су, на пример, његова браћа Јул и Август са лакоћом барили рибе у бикинију, на плажи. Имали су жваку да им намажу леђа кремом за сунчање, а Фебруар је од жваки имао само Балонку из Параћина. Поред Фебруара су пролазиле само сенке таквих, бледе и троме, забундане до главе. А он је према њима био хладан и намрштен, оштар и љут.

    Велики део свог живота, Фебруар не осети нежну, женску кожу, потамнелу од Сунца, радосну, веселу и срећну, узбуђену и пуну живота. Тако проћелав, неизраслих удова, са благом ретардацијом коју одувек вуче као клетву, Фебруар се увек задовољавао оним отпацима који су до њега залутали. Са њим у друштву, девојке више нису биле веселе и срећне. На сам њихов поглед да им се приближава, постајале су тужне, огорчене, суицидних размишљања. Али такав је Фебруар. Одједном, и њега је погледао Бог. Беше снег до појаса, завејани пропланци, монотоно и глупо време. На врата његове куће покуцала је промрзла девојка. Угледавши је, Фебруар се одмах сетио приче своје мајке и то како је био у сличној ситуацији. Помогао јој је. У моменту, хладан израз лица му се променио. Више није био намрштен, некако се озарио и поверовао да се испод те хладне фасаде крије увод у нешто лепше; увод у сопствено пролеће. Тако и беше. Девојци се Фебруарово ново лице толико свидело да се одмах заљубила у њега, а Он је већ узлетео за мрву тренутка, убрзо по отварању врата.

    У неким списима постоји податак да се то догодило половином неког месеца. Нису знали ког. Од тада, као датум за Фебруарово заљубљивање узет је 14-ти фебруар – дан када је Фебруар потпуно изгубио контролу над својим осећањима. Онај проћелави, огорчени кепец постао је лепши и срећнији од своје браће. То је Фебруар.