Миланче је трчао према стану колиго га ноге носе. Осећа да овога пута неће издржати. Трпи још из центра где је чекао бус али реално је требао да се олакша још јуче ујутру. Иако је навикао да одлаже велику нужду, овога пута је преценио своје могућности. Чекајући лифт после сумантог откључавања врата на згради, схвати да му остаје само још једно: да стисне гузове не би ли добио још минут-два пре него покуља из њега. Дешавало се, и није пријатно. Проклиње себе зашто то ради. Некако улази у стан, срећа те нема никога, баца ранац са себе, откопчава панталоне и док пада на шољу већ пушта све кочнице: коначно! Ван себе од узбуђења и уживања, покушао је да се сети када је почео са овом лошом навиком одлагања неодложивог.

Миланче има пуних 20, мршав је, студира и не разликује се много од својих вршњака. Образован, повучен, можда мало везанији за мајку, финих манира и у тренду. Сећа се да је одувек уживао у великој нужди носећи новине у тоалет још као клинац. Одлагао је ово до крајњих граница како би ужитак био већи. Чак је схватио да намерно конзмира суву храну како би столица била компактнија. Пријао му је тај подношљиви бол током растајања од тврдог измета и желео је да траје што дуже. Мислио је да свако има фетиш, па ето, ово је био његов.

Устао је и бацио последњи поглед у шољу пре него повуче воду. Видевши споствени измет фалусног облика, одједном му проречена судбина пуче пред очима и Миланче схвати болну истину:
''Па ја сам педер!''