Grobljanske priče
"Svak je rođen da po jednom umre, čast i bruka žive dovijeka", kaže Njegoš, ali mačku o rep šta on kaže, tako se odista živelo. Živelo, i te kako mrelo. Zidao je narod kulu, moštima i krvlju, ne k'o veseli Vavilonci da prkose Bogu, ne, zidala se nacija, nebeska.
Reći samo najbolje o mrtvima nije bilo dovoljno, morao se izgraditi kult. Pesmom opevati mučeništvo i pričom osveštati kosti, kosti koje će biti kalem. Pa je svaka majka sina odgajala za pušku, sretna ga slala golobradog bajonetom aždahe da probada.
Dok je crnu krvcu lio zarad beljeg brašna znao je da ga čeka priča grobljanska i pre nego što se miris tamjana sa bagremovim združi. Znao je da ga čeka pomen i večna slava, parastos bez suza i uzdaha mekih. Junak, jedan od mnogih.
"Bejaste li, braćo moja mlada
Da l' bejaste vi na groblju kada
Aj na groblju, na golemu
Pa uvek smo mi na njemu."
(J. J. Zmaj)
