Jesen u mom kraju
Ubio sam jedno živo biće.
Nisam se pomerio od tad. Nije bilo potrebe za to.
Nemojte misliti da me grize savest. Ne! Ionako je bilo pri kraju života. Napala ga je neka boleština i eto! Presudio sam mu! Olakšao muke! Bilo je to još u maju kada sam i došao ovde! Zato su me i doveli!
Sada je septembar. Ne znam koji dan po redu. Nisam nikad naučio da brojim preko dvanaest. Nisam imao prilike za to, ali mislim da je negde pri kraju, tamo gde počinje jesen i da se dan zove subota.
Gazda moj došao je po mene i izašli smo iz sobe u kojoj sam ležao. Uhvatio me čvrsto za glavu i naslonio je na kamen koji se okretao.
AAAaaaaaaaaa!!! Čoveče pa lakše to malo... Nije baš bio spretan, bio je mlad. Imao je sigurno više od dvanaest godina, možda duplo toliko.
Dobro... Ostalo je par ožiljaka na mojoj glavi. Ne boli me, i čak štaviše dobro mi stoji. Izgledam nekako opasno ovako naoštren! Ha!
Ispred nas stajalo je iskomadano telo živog bića koje me je mnogo podsećalo na ono od maja. Možda su bila braća. Ne baš rođena, ali recimo od dalje tetke. Mladi gazda uzeo je jedan oveći komad tog tela, ispravio ga, a zatim na njega stavio još jedno. Mislim da to radi zbog mene. Ipak me čuva.
Podigao me iznad glave i viknuo: "JEDAN!". U bljesku sekunde, proleteo sam kroz onaj gornji komad koji se razleteo u tri dela i zabio se u donji. Ha, kako sam jak! Cepam! Gazda je uzeo novi komad za gornji, izgovorio sledeći broj, pa sledeći i tako smo nastavili dok se nije smračilo.
Umorili smo se, a pogotovo gazda. Nije baš navikao ovoliko da radi. Mislim da je on išao u školu i da zna da broji do najvećeg broja na svetu.
Danas sam radeći sa gazdom i ja naučio da brojim. Stigli smo do dvehiljade četirsto osamdeset i tri. Sutra nastavljamo!
Definicija je napisana za takmičenje Pačija škola
dokle_vise · 28. sep 2013.
