Jesen u mom kraju
Prođe još jedno leto, obliveno znojem, teško i vrelije od gnezda Nečastivog. Nemilosrdno sunce je spalilo polja, ostavivši nam nešto malo da prezimimo. Kao kakav razbojnik i hajduk se posle požara sakrilo iza tmurnih jesenjih oblaka, ostavivši prirodu da polako vene bez njegovih zraka.
Nozdrve je još uvek parao miris baruta, bile su željne mirisa slobode posle tolikih godina čamljenja u senci rata. Čeznule su za mirisom pečenog krompira na žaru ispod kazana, za svežinom jesenjih jutara ispunjenih mirisom jabuka koje leže u travi, okupane rosom i dugo očekivanom kišom. Rekao bi čovek da su sve brige prošle, krećemo ispočetka i uživaćemo u blagostanjima nakon što smo tuđina proterali iz otadžbine. Uvek se znalo, jednog zlog gospodara menja još gori. Tako nam se svuda razmileše razni komesari, proleteri i drugovi, izašli iz mišjih rupa pa od sebe prave bogove, a onog jedinog zaboravili i govore protiv njega. Secikese i kockari, šverceri i prevaranti, sad gospoda iako ne vole tako da se zovu, ali jednakiji od ostalih. Prave sebi novu državu, kroje je po svojoj meri, iskorišćavajući narod. Samo traže, daj, daj, daj! Brata sam dao, zbog jednog tog druga oslobodioca je stao uza zid pred švapsku pušku. Za njim ostade mlada nevesta koja umre ubrzo nakon što mu na svet donese sina. Detetu je sad četvrta godina. On je sve što imam.
Iznosio sam poslednju kotaricu kukuruza na tavan kad se začuo zvuk vozila dok se sa mukom penje uz krivudavi seoski put. Dečak se igrao kamenčićima na sred avlije dok je oko njega trčkaralo štene koje smo našli napušteno, pored puta. Oba bez oca i majke, uživali su u detinjstvu, nesvesni čovečjih muka i teškog života. Osetih hladne kapi iz olovnih oblaka na koži dok je kamion skretao u moju avliju. Tri čoveka izađoše, glatko obrijani i u dugim ruskim kaputima razgledaše dvorište.
- Ti si Milovan? - javi se jedan, komesar.
- Ja.
- Lepa ti je avlija, Milovane. Bogata.
- Neki smo radili.
- A je li? Vele mi da si ti najbolji domaćin ovde?
- Ne znam, narod priča svašta.
- Šta priča?
- Priča došlo nam veće zlo od Švaba. Al' narod ti je to, nikad mu ne valja ništa...
- Ne valja, Milovane. Ne valja kad mu zemlju pališ i pljačkaš, ne valja kad je oslobodiš i krvlju natopiš. Nego, Milovane. Vidim tebi dobro rodila njiva.
- Ma kakvi, suša sve uništila.
- I drugima je, pa su opet dali državi.
- Ti si mene oslobodio švapskih okova da me glad dokusuri?! Mnogo ste mi vi dobri i plemeniti, oslobodioci. Ne dam.
- To ti je zak...
- Ma jebo te zakon, marš mi iz avlije!
- Nemoj, Milovane, nemoj da nam se zameraš. Nemoj to...
Brzim pokretom iz futrole zablista cev revolvera i padoh licem u blato. Crna se zemlja pomeša sa crvenim. Dete plače na kiši. Zlatan lipin list pade pored mene. Jesen, sve umire.
Definicija je napisana za takmičenje "Pačija škola".
