Lična karta

Kriptonit za svakog maloletnika koji hoće da se kladi. Streptomicin želja da se bez uloženog fizičkog (ne i psihičkog) rada ostvari nekakva dividenda. Kamen spoticanja na magičnom prolazu koji spaja ulicu i sisatu kucateljku tiketa.

- Mali, pokaži mi ličnu?
- Zaboravio sam kotkuće.
- A inače je imaš?
- Ne.

___________________________________

- Izvini, da li imaš 18 godina?
- Nemam.
- Pa šta ćeš onda ovde, krv ti jeb...
- Imam 23!

___________________________________

- AAAAAAAAAAAAAAA!
- Mali, koji ti je kurac?!
- Pa i juče si me pitala da li imam ličnu kartu. Hoćeš da ti je poklonim da je zalepiš na monitor! Da me ne pitaš više, a!
- Izvini, jebote, ćosav si nešto, još te brkati nisu probili, ako me razumeš. A i lična mi ne treba jer si ružan kao kurac lipov.

___________________________________

- Teto, možeš li da kucaš keca na Frajburg?
- Sunce, ti ne možeš da se kladiš.
- Poslao me tata. Za hiljadu dinara igra.
- Poznajemo se. Živim preko puta tvoje kuće.
- Pa? Ajde uplatite, teto, pa da idem. Tata će da se naljuti.
- Jovice, ti nemaš tatu.