- У приземљима наших факултета који су сви тако високи да мора јато жгадије да се сјати испред улаза у лифт, како би што брже и лакше дошло до трећег спрата. Исто важи и за станаре зграда који живе на првом спрату, а од којих они са петнаестог не могу да дођу до лифта.
- На препуном тротоару: вуку се као бабе, а нису бабе, нити одају знаке инвалидитета или остеопорозе. Посебну врсту представљају они који најпре иду право, па из непознатог разлога крену дијагонално у тренутку кад треба да их претекнеш.
- На препоследњој аутобуској станици пре окретнице аутобуса: напољу лепо време, пирка развигорац, да прошеташ ''од мерак'', што би рекли моји земљаци. Али не… Крдо хоризонтално изазваних особа чека превоз, да не би случајно изгубили неки грам вољеног салцета.
- На паркингу супермаркета: комшија који те умало није згазио колима, мислиш да иде у Макси у месечну набавку, па му треба цео гепек, а после га видиш како товари у ауто цела два хлеба и литар јогурта.

Да не помињем људе што оду у тако неку егзотичну земљу богу иза леђа, па плаћају оне напаћене домороце да их около носају на носилима (домороци њих, наравно, не они домороце).