Мука поголема. Како год да се окренеш, како год да се покријеш, о чему год да размишљаш, ма нема бре шансе да се успаваш. Постоје две врсте ове појаве: 1. Она кад си мртав уморан, али сан те неће никако. 2. Кад ти се и не спава толико, али мораш сутра ујутру да се будиш рано и мораш да се наспаваш, али од ишчекивања сутрашњег дана, нема шансе да се успаваш. Размишљање о паровима за кладионицу сутра, подсећање на догађаје из прошлости, те замишљање ситуације у којој препричавате неком неку причу коју му нисте раније испричали, а хтели сте. Проверавање да ли су врата закључана и рингле искључене и непрекидно размишљање о томе колико је сати, и колико се већ вртиш у кревету молећи се да се некако успаваш. Размишљање о свему и свачему и обрађивање најразличитијих тема, све док ти не падне на памет да би се успавао ако не размишљаш ни о чему. Покушај не размишљања ни о чему завршава се размишљањем о томе да ли је уопште могуће не размишљати ни о чему.

Поглед на сат, 3 ујутру је. Вртиш се у кревету већ 2 и по сата.

Сада си се већ помирио са чињеницом да од спавања нема ништа и да ћеш сутра попити литре кафе и енергетских пића како би преживео дан. Палиш ТВ, репризе филмова који су пуштани у току дана, реприза утакмице која се играла од пола 9 увече, реприза неког тениског меча, рекламе за топ шоп. Неки филм, није нешто посебно интересантан, али гледаш га. Пола сата касније, очи ти се склапају, нежним покретом гасиш ТВ и гураш даљински испод кревета.

Упадаш у сан.

Испадаш из сна.

Сада је већ 6 ујутру. Аларм се пали за пола сата, гасиш га унапред. Палиш комп, одлазиш у ВЦ, укус пасте је и даље у устима. Пребледео си у фаци, брада стара тек два дана те иритира више него икад. Куваш кафу коју иначе пијеш једном месечно. Немаш апетит. Дан је сјебан.