Nemoj ti da misliš...
Почетак правдања, који најчешће обрне два до три круга око надреалних димензија људске спознаје комуникације и врати се на своје оригинално значење:
Немој ти да мислиш. Немој да мислиш. А још мање да изговараш то што мислиш.
- Па добро, хоћеш да идем с тобом?
- Ма не бре, немој да идеш само због мене.
- Није мени проблем да идем...
- Али нећу да те оптерећујем, нећу да будем закерони!
- Немој ти да мислиш да ја нећу да идем са тобом само због тога што ти мислиш да ја идем са тобом да ти не би била сама, због тога што ја знам да би волела да не буде никог из оне екипе, коју знам да знаш да не знају да смо заједно или да би био сам и одморио се од свега јер ме не занима да проводим време са тобом.
- Дедер, мак' се, нешто су ти чудне очи.
+41 -3 = +38
