Парк. Узимаш гитару, намешташ прсте на жице, пажљиво. Добро их укочиш, јер ако се омакну на првом рифу, имаћеш проблем. Она седи до тебе на клупи, и има дугу црну равну косу и браон очи. Дуго си чекао тренутак да јој свираш, а она да се тако заљуби у тебе. Још пар смртника седе ту около, неко друштво, њено. Да неко не би случајно наручио неку песму и покварио ток приче, одмах наговештаваш свој репертоар:

- Е, је л' знаш ону Смоук он д вотер?
- Хеј, па и ти свираш гитару?
- Да, ниси знала? Још од... а, свираш и ти?
- У, супер! Таман да ја мало некога слушам, прсти ми отпадоше данас у музичкој... него, немој Смоук он д вотер, то је пичкин дим, дај нешто друго, молим те.
- Па...
- Може и нека класика, није битно.
- Овај... хајде, ево ти гитара, хајде ти то класично, само док смислим ја...
- Ух, хајде дај... мада већ ме боле прсти.

Узима акустичну гитару и почиње да свира, уствари почиње да цепа Астуриас. Устајеш са клупе на пола и крећеш кући.

- Ехеееј, где ћеш? А гитара?! Заборавио си гииитааааруууу!

И данас, када негде случајно чујеш Астуриас, питаш се каква ли је судбина твоје гитаре и девојке са црном, дугом, равном косом, и са браон очима.