Dobrodušna žena
Значи тврдим, постоји!
Не могу да вјерујем да ме се до сад није одрекла, а она ме још зове “сине”.
,,Идем до града, немојте ме чекати вечерас”, рече мајци трежећи нешто по ладицама.
,,Нећеш са нама вечерати, знаш да ти се отац љути кад нисмо сви за софром. Биће готово за пола сата”, покуша мајка и сама знајући да га неће убиједити.
,,Не могу мајка, журим”, упути се ка вратима.
,,Марко, чекај”, изговори неодлучно.
На лицу му се појави благи смјешак, очујући да га опет проба задржати на вечери ,,Јешћу у граду мајка, журим”.
,,Није то”, погледа га забринуто гризући доњу усну.
,,Него шта је, шта те мучи мајко”, уозбиљи се и он видјевши мајчино забринуто лице.
,,Јутос звали неки људи. Јавио се отац.”
,,Који људи?”
,,Траже неке велике паре. Пријете.”
,,То мора да је нека грешка, ко би...”
,,Није”, прекину га мајка ,,Спомињу твоје име, кажу да неће још дуго чекати.”
,,Ма не брини мајка, није то ништа,”
,,Како није?” ,паде и прва суза тешка као камен ,,У шта си се увукао црни сине. Дању спаваш, ноћу никад ниси кући. На факултет ни не идеш. У шта си се то претворио?”
,,Немој да плачеш мајко”, загрли је десном руком прислонивши јој главу на своје раме ,,Нису то неке велике паре, вратићу ја то”, наслони своју главу на њену, стисну мало јаче и пољуби.
,,Немој сине, кад те мајка моли. Мани се лошег друшта, што ти то треба? Паметан си, заврши ту школе, отац ти прич’о са неким људима из града, продаће ону њиву код потока да те запосли у општини. Да будеш свој човјек. Немој сине очи мајкине, не треба ти то”, ухвати га за руку и стисну јако.
,,Добро мајко. Немој да плачеш, све је у реду. Журим”, пожури чувши сирену са вана, помилова је по глави и упути се ка вратима.
,,Зови оца да једемо”, довикну му бришући уплакане очи. Стаде крај прозора гледајући како јој син одлази у неким скупим колима. Још једном мало јаче протрља сузне очи да не би отац примјетио и пође да постави вечеру.
,,Овај мали опет не вечера са нама. Ноћу никад није кући”, рече отац незадовољно.
,,Рек’о је да има неког посла, да га не чекамо вечерас”, мајка покушава да га оправда.
,,Он има посла”, рече иронично ,, Каквог то он има посла, сем да учи? Има! Да троши паре па да га послије зову да пријете, ето шта има”, рече пушући у врелу супу.
,,Немој тако Милораде. Треба да причаш са њим, ако треба да продамо земље или стоке, да продаш. Да му помогнемо, проће њега ово лудило.”
,,Их та омладина, то главом не размишља. Нек их сам заради, па ће их онда паметније трошити...”, :звони телефон:
,,Хало”, подигну мајка слушалицу.
,,Хало”, груб мушки глас са друге стране ,,Зовемо из МУП-а...”
I onda nista
Sedis, gledas u belo.
Pusis. Ubice te jebeni duvan, ali pusis, bole te kurac. Mozda podsvesno to i hoces. Da te nesto ubije.
Ali brzo, ne ovako natenane, polako, da umires na komadice.
Prvo ti je otupeo mozak a onda i ostala cula.
Kao pijanom, padne ti zar na ruku a ti i ne osetis.
Vracas film i pokusavas da ukapiras gde si zajebo. Sta si lose uradio? Voleo si je, tako kako si znao. Vise od drugih ali opet nedovoljno.
Kad si je upoznao nije imala nista. Cak ni roditelje.
Na zemunskom keju si uzeo kukuruz, kuvani, koji je ona pojela kao malo dete, umazala se do usiju i nosa. Tebi je to bilo simpaticno i smesno. Nekako cudno drago.
Uz tebe je dobila i tvoje roditelje, koji su je zavoleli vise i od tebe. Porodicu koju nije imala.
Bilo je trenutaka kad si je voleo vise od samog sebe, vise od majke i vise od svih ortaka u kafani, na gomili.
Kad si poklanjao sebe bez razmisljanja, pokusavajuci da je usrecis. I bila je srecna. Videlo joj se u ocima, u glasu, u pokretima.
Trenutaka kad si poslednju paru koju si cuvao za pljuge i burek dao za dve bele ruze.
Sutradan si grickao nokte i zickao od ortaka cigare, cak te nije bilo ni blam, jer su njoj te bele ruze znacile nesto.
Trenutaka kad si je, nicim izazvan odveo na more. Na tri dana, za toliko si imao kintu.
Razmisljas kako si joj dao 5 godina zivota. 5 godina.
Pet jebenih, srecnih, tuznih, veselih, groznih, divnih godina.
I onda nista.
Ustani siso i idi negde. Bilo gde, samo nemoj da places u sebi.
Instruktor vožnje
Јединствена врста човека која на саобраћајном ланцу исхране лежи негде између нервозног таксисте и тру камионџије. Недовољно зајебан да некоме олупа главу пајсером, али превише надркан да било коме опрости скретање без сигнализације. Лик који је педагошку струку калио на борбама петлова у Кнежевцу и чији је праг толеранције танак колико и гуме на његовом Југу. Посао му се претворио у хоби, а хоби у посао.
- Ајде друга, ето ти га лежећи. Гас, гас, терај у трећу. Кочи!
- Шт...?
- Успори, јебо те отац луди, гледај је! Јаооо, како се утегла, још у наранџастом. Растрго би је, сунце јој јебем. Обожавам наранџасто, још кад су тако младе, мајку му... Јел се курваш ти?
- Молим?
- Разумем те ја, поштен си ти човек, шта ће ти курва. Ајде трећа. Знаш Арсу из Петнестице?
- Зн...
- Ја и он се стално курвамо, зато смо тако и добри ортаци. Мигавац, лево. Какву сам малу навато прексиноћ, одро сам је од курца.
- Да настављам право?
- Пешаци су говна, најгора сорта људи на планети, запамти моје речи... А? Да. Све пизда до пизде. Стани овде, морам тикет да уплатим.
- Шта играте, уторак је?
- Швеска друга, мали, све зицер до зицера.
A koliko si ih imala do sad?
Није љубомора, већ логично питање које лебди као последица управо завршеног првог пољупца. Све иде глатко, свиђа ти се, а и она тебе жели (па како 'друкше'?), не мораш више да баронишеш, мала је пала, одвојио си је у страну. Десном руком јој провлачиш прсте кроз косу, а левом је хваташ за браду коју, са све рупицом, привлачиш к себи, док је нетремице гледаш у очи, све до часа када обоје зажмурите...
И крљаш је језиком што најбоље знаш, све пазећи да је твоје бале, проузроковане жлездом ''нејебичарком'', не угуше или не изађу напоље. Уши ти се црвене колико се она добро љуби, манта ти се у пределу чеоне режњаче где је некад био мозак, а сад је само сивкаста каша која центрифугира. Мислиш да си се заљубио. Одмичете главе са блаженим полусомехом и ти је већ видиш како меси славски колач док је два одојчета вуку за кецељу, а ноздрве пара мирис искипеле кафе са шпорета смедеревца... Волиш је!
Ал' не лези враже. Идилу прекида подла мисао која је све време била ту, потискивана тренутним уживањем и вештачким ставом прогресивног, европејски оријентисаног омладинца који би да раскрсти са средњевоковним култом мачо-балканикуса. Симпатична је теби хипи-комуна и музика из тог периода, капираш да је дваеспрви век, да је конзерватизму и фундаментализму одзвонило , да су светске тенденције изнад тог малограђанског лицемерја и лажног моралисања... Поглед ти лута ка зиду и остаје прикован за икону Светог Георгија Великомученика како убија аждаху. Божји знак! Обрве ти се скупљају, чело се мршти и бујица креће. Даље нећеш моћи. Синдром ''Другог'' те је узео под своје.
''Мозак ми је завртела, ту нису чиста посла. Мора да јој је баба врачара или бар прича с мртвима? Како је могуће да се овако добро љуби, а тек јој је двадесет прва? Види се да има искуства. Шта - искуства? Може да држи предавање из фелација. Колико ли их је само прогутала? Ђаво ће га знати. Сећам се да ју је возао Мики Бајкер на оном распалом апеенцу, дакле: јефтина је.
А нешто је шетао и Жељко Смрадина, ако је њему блајвила онда стварно не бира, тип је штрокавији од шофершајбне на шлеперу. А тек на студијама у Београду и живот по домовима? Аууу, па то није могло да прође без четир' прекодринска међеда, три кршна крајишника из атара Книн - Бенковац, а о београдским пајдоманима који носе више заразних болести него што је Инфективно способно да идентификује, да и не мислим. Штета, паметна је и слатка, маторци јој фини људи. Али не вреди. Шта треба, да ми се смеје пола вароши сутра кад је изведем у град?
Биће најбоље да се окренем и одем без речи. И да одмах попијем пола литра абсинта, да се дезинфикујем. Чини ми се да ми длака запиње у грлу. Гушим се! Мора да је са мудију турског гастарбајтера из Немачке кога је јутрос устопирала на путу за овамо! Аааааааааааа...''
:храаааааааааааааак:
- Није ти добро? А да ме испратиш кући, касно је? :треп, треп:
- Мурш, дрољо!