U slobodnom prevodu: Klimoglav. Ali ne bilo kakav. Profi klimoglav.
Na turskom dvoru je postojala, o tome je Andrić pisao, funkcija evet efendije - kome je jedini posao bio da sluša sultana i da „sa razumevanjem“ klima glavom, u stilu: "O svetosti veća od Alahove, o svetlosti jača od sunčeve, o kurče nad kurcima, odakle ti jopet takva genijalnost da je prospeš po nama nedoličnim sa svojih mednih usnica."
Radno mesto, fultajm, porezi i doprinosi,dobra plata, ide staž... Za njega se, pored urođenog dupeuvlakačkog talenta i decenija posvećenosti njegovom razvoju, morala imati i deeeeebela veza. Nije mogao svako klimati sultanu.
Te funkcije na modernim dvorovima više nema, ali zanat je opstao.
Ma, ne samo opstao, nego se i jako razgranao, infiltriravši se u sve novodvorske funkcije. Sada su i savetnici i portparoli i ministri i sva svita samo jedan veliki evet evendija koji po ceo dan klima li klima.
U svetu dvorova nema klimatskih promena - dok je dvorova biće i evet efendija!

Налицкани фенси хомосексуални ретардирани млађи брат говнар кафане.

Зна се шта је кафана: мало мезетлука, ракија, вињак или пиво, евентуално шприцер, има и са роштиља понегде и а у курац више. Цене синдикалне, све благо штрокаво, двојка или евентуално седам осмина са звучника, фригијска лествица. Попијеш па се усереш, а не примети ти се јер си усран и дошо у кафану, није битно шта си обуко. Од риба дебела конобарица Синђа у педесетим; све је видела и све зна. Углавном, све како Бог милује и заповеда.

Али курац.

Васколики педерлук што чупа обрве, има твитер и облачи се кежуал ко пазарски шофер за сунет пре неког времена је почео да се ложи на ћирилицу: као, то је оно наше, тиме ми јебемо, тиме смо ми тако урбани а опет тако своји, СЕРБИА БРЕ! И онда је решило да поткреше урођени празилук из гузице, не да га чупа ко до сада, него нако да га фазонира машиницом на двојку, да то изгледа свецки а наше. И онда је створило клабане.

Клабана је дакле геачка фузија КЛАБИНГА и кафане. Недовољно хардкор за кафану, недовољно урбана за КЛАБИНГ. Метиљава као и гости који долазе у њу, што цитирају самониклог кантаутора, сина Титовог амбасадора Јована Балашевића и слушају Фрајле или ова говна. Име јој је обавезно шаљиви цитат из неке песме или враголаста игра речи ("Она моја", "Моја бивша"). Пиће скупо ко отров, ако наручиш ракију питаће те оћеш ли од боровнице. Музика такође метиљава, јер звуци Нина или Шемсе гостима изазивају осип. Разбијеш ли чашу, одма стиже обезбеђење да ти физичком снагом покаже да је чаша купљена код Вицка. Све сређено и чисто. Пичке сређене и чисте. Мушкарци који би се нежно волели са другим мушкарцима сређени и чисти. Столњаци такође сређени и чисти.
НЕ СМЕ БРЕ ТО ДА БУДЕ СРЕЂЕНО И ЧИСТО МАЈКУ ВАМ ЈЕБЕМ У ПИЧКУ!

Musa je najstariji među svim gazdinim lovačkim psima.
Čak i ime mu je onakvo kakvo se nekada davno po tradiciji davalo psima u Srbiji, tursko. Njuška mu je seda, a dlaka odavno bez onog sjaja koji je nekada imala.

Stalno leškari na istom mestu u dvorištu, onom koje je osunčano najduže tokom dana.
Prija mu sunce. Star je i krv više ne struji kroz njega onako kao nekada, a i sve mu više smetaju parčići od sačme koje je vremenom dobijao od nekih loših, nepreciznih ili naprosto pijanih lovaca pred koje je tokom svog života isterivao divljač.
Nije nikada mogao da bira lovce sa kojima će ići u lov, jer on je samo lovački pas koji mora da sluša i služi onome zbog čega i postoji na ovom svetu, da pomaže gazdama u lovu...

Tada bi se, prilikom takvih scena, kada se posle nečijeg pucnja začuje i njegovo cviljenje, gazda strčao do njega, pregledao mu rane, isprao ih rakijom iz čuturice, pa onda onu sačmu koja je bila pliće izvadio perorezom, a onu koja je dublje naprosto zaboravio.
...I pomazio bi ga po glavi. Onako malo grubo, ali na takav način da je Musi tada uvek bilo sasvim jasno da su njih dvojica baš najbolji drugovi na svetu.
A ta sačma koja je bila preduboko da bi se izvadila perorezom, jednostavno bi ostajala tamo i vremenom zarasla u njegovo telo.

Musa nije imao nikakav pedigre, oštenio se u jednom selu na vrhu Gledićkih planina, u Šumadiji, tamo gde su svi psi bili baš isti kao i on.
Tako je bilo oduvek, pre nije tamo nikada bilo drugačijih rasa pasa.
Jednog dana je, nekim lepim džipom, stiglo nekoliko ljudi, iz daleka. Pričali su malo sa gazdom, pa onda došli do njegove kućice i počeli da ga maze i zagledaju sa svih strana. Slikali su ga puno puta, zagledali mu zube, nokte, merili ga, merili mu visinu, dužinu, merili mu obim glave, dužinu ušiju...
Rekli su da je on jedan od poslednjih autohtonih primeraka svoje rase, da je veoma redak primerak i da takvi skoro i ne postoje više, jer se ta rasa dosta izmenila u zadnjih 100 godina. Doduše samo po bojama, jer su svi ti balkanski goniči veoma slični po osobinama i izgledu, samo se razlikuju po bojama dlake, pa se onda zbog toga zovu srpski, istarski, posavski, itd...
Kazali su i da je šteta što je već jako star pa ne može da se koristi za priplod, jer takvi, toliko dobri lovački psi, skoro da i ne postoje više na svetu.
Posle su sedeli sa gazdom i pričali, tačnije, gazda im je pričao priče o Musi...Ono kako se klao sa ranjenim divljim veprom, kad jednom dva dana i dve noći nije stao sa lovom i kad se srušio od umora pred njim pa ga je ovaj u naručju nosio kući, kad se samo sa još dva psa iz sela jedne zime poklao sa celim čoporom vukova...i sve tako.
Ljudi su ga zagledali za vreme priče, smejali se, zapitkivali. Onda je jedan ustao i nekim klještima utisnuo tetovažu sa nekim brojem na Musino uvo sa unutrašnje strane.
Tada su mu i dali pedigre, tek tako, tu na licu mesta.
Posle su otišli, a gazda je otišao da spava.

I sada ništa.
Musa i dalje leškari na svojoj sunčanoj strani, doduše ponekada voli da se trapavo i skoro smešno za psa njegovih godina igra sa štencima kojih uvek ima tu oko njega u dvorištu.
Ne ide više u lov, jer ne može da trči kao nekada, ali ga i gazda više ne zove.
Sada za lov ima mlađe pse, koji nisu iste rase kao Musa. Oni se ne kolju sa ranjenim besnim veprovima od 200kg i čoporima vukova, ali i ne padaju od premora.
Oni u lov odlaze kao sportisti, veselo i bez preteranih reakcija.

Ponekad samo podigne glavu i oslušne kada iz šume do njega dopre glas nekog mladog psa koji juri neku divljač...ali odmah posle par sekundi spusti glavu i nastavi da se sunča.

On je tek sada dovoljno star i mudar da dobro zna da sunce baš uvek zalazi i da ta njegova toplota treba obavezno da se maksimalno iskoristi.

Тако говорише наши стари, али нико да остави у аманет и наставак: ''...ако се употребљава у правом тренутку''.

Sedis, gledas u belo.
Pusis. Ubice te jebeni duvan, ali pusis, bole te kurac. Mozda podsvesno to i hoces. Da te nesto ubije.
Ali brzo, ne ovako natenane, polako, da umires na komadice.
Prvo ti je otupeo mozak a onda i ostala cula.
Kao pijanom, padne ti zar na ruku a ti i ne osetis.

Vracas film i pokusavas da ukapiras gde si zajebo. Sta si lose uradio? Voleo si je, tako kako si znao. Vise od drugih ali opet nedovoljno.
Kad si je upoznao nije imala nista. Cak ni roditelje.
Na zemunskom keju si uzeo kukuruz, kuvani, koji je ona pojela kao malo dete, umazala se do usiju i nosa. Tebi je to bilo simpaticno i smesno. Nekako cudno drago.
Uz tebe je dobila i tvoje roditelje, koji su je zavoleli vise i od tebe. Porodicu koju nije imala.
Bilo je trenutaka kad si je voleo vise od samog sebe, vise od majke i vise od svih ortaka u kafani, na gomili.
Kad si poklanjao sebe bez razmisljanja, pokusavajuci da je usrecis. I bila je srecna. Videlo joj se u ocima, u glasu, u pokretima.
Trenutaka kad si poslednju paru koju si cuvao za pljuge i burek dao za dve bele ruze.
Sutradan si grickao nokte i zickao od ortaka cigare, cak te nije bilo ni blam, jer su njoj te bele ruze znacile nesto.
Trenutaka kad si je, nicim izazvan odveo na more. Na tri dana, za toliko si imao kintu.
Razmisljas kako si joj dao 5 godina zivota. 5 godina.
Pet jebenih, srecnih, tuznih, veselih, groznih, divnih godina.
I onda nista.

Skup crta idealnih proporcija oko idealne duše. A ako nema duše da te crte drži na okupu i daje im formu, nastaje splačina epskih razmera.