Period od dve godine. Vrlo kratak vremenski rok, samo što nije. Piše se malim početnim slovom i ne treba ga mešati sa političarem po kome je nazvan, a čije ime se piše velikim početnim slovom. Odnosi se isključivo na period čekanja na događaje u budućnosti (nije neophodno da do njih i dođe), ali je zbog čestog ponavljanja počeo da se koristi i u drugim uslovima.
Olimpijske igre se održavaju svaka dva vučića.
Osnovno obrazovanje traje četiri vučića.
- Jao Mico, otkad se nismo videle, sigurno ima dva i po, tri vučića. Vidi ti ovog malog, al si porastao... - Jeste, puni tri i po vučića, sad će u školu. - I ti računaš u vučićima? - Pa lakše mi kad kažem koliko imam vučića nego godina, odmah se osećam mlađe.
Kvaziintelektualna sintagma koja se uči na 2. godini sociologije, filozofije ili tako nekog fakulteta, i služi studentima tih fakulteta da objasne apsolutno sve što postoji na svetu, uz dobre šanse da ih sagovornik uopšte ne razume šta drobe, što je njima dovoljno da samozadovoljni misle kako su jako mudri.
(tipični razgovori sa studentom 2. godine sociologije)
-Celo veče plaćaš Maji piće a na kraju je jebe Balša. Konju! -Nema veze, seks je i onako samo socijalni konstrukt. .... -Otkad si ti peder? -Nisam. -Jesi se jebo u dupe? -Jesam. -Kako onda nisi peder? -Polovi su samo socijalni konstrukt. ... -Od čega planiraš da živiš kad završiš fakultet? -Pa plan mi je da otvorim privatni socijalni konstrukt.
Nakon odmora i boravka u prirodi: mira, lepote, svežeg vazduha i zdrave hrane sledi povratak u veliki prljavi grad.
Histeričan saobraćaj Agresivni likovi koji ispištaju osorne komentare, psuju svakog ko im se ispreči Smog Razni prizori na koje čovek ogugla (prepunjen kontejner, razvaljeni saobraćajni znakovi itd) Gužva Galama
Proizvode se na parlamentarnim izborima. Baterije im traju četiri godine. Softver im se povremeno apdejtuje, ali uglavnom na četiri godine. Povremeno, opet na četiri godine, izbace i neki novi model. Konačno, svake četvrte godine posećuju stvoritelja sa molbom za poboljšanjem i produženjem života baš kao u filmu Blade Runner 1, ali sa mnogo manje dostojanstva. Doduše u filmu je kao replikant prikazan i jedan poveći reptil. Neupućeni bi pomislili da se pojavljuju na četvrtom kanalu, ali vraga, iz krajnje okultnih i verovatno masonskih razloga eto njih na kanalu broj dva.
Osnovna svrha i smisao njihovog postojanja je izvršavanje beskonačne, zatvorene programske petlje međusobnog repliciranja i pustošenje skupštinskog bifea. Feromoni su im Made in PRC. ----------------------------------------------------------------------------------------------------- Kako se boriti protiv replikanata? Grickalicom do koske oglodati silikonsko dugmence sa brojem 2 na daljinskom uprvaljaču jer su genijalni Korejanci na broju 1 čvrsto fiksirali prvi kanal, a na broju 2 drugi kanal RTS-a. Za svaki slučaj u meniju podesiti bajpasovanje drugog kanala RTS-a da se slučajno ne bi pojavio prilikom skrolovanja programa. Preostale opcije su radikalnije i uglavnom se odnose na emigriranje ili spokojno čekanje da deda i baba umru.
- Sine oči nanine, ajd` nabodi mi heklicom ovu dvojku. Onaj tvoj brat izgriz`o dugme k`o da se od cucle još nije odvojio.
- Šta će ti bre nano ti replikanti? Samo replikama repliciraju na replike replika.
- Eh zlatna usta nanina, kako mi pametno zboriš. I ti ćeš tako jednog dana na drugom, samo da mi je dočekati. Evo heklica.
Kamen spoticanja kulinarskih početnika. Interpunkcija posle koje se navodi određena radnja koju je trebalo obaviti prethodno. Pošto nubare u kujni ne uzmu da prvo pročitaju ceo recept, nego idu mehanički redom, ovakav sklop ume opako da im zaprži čorbu, da se tako gastronomski izrazim, te dovede do novih teškosvarivih izuma. Ako je u pitanju planirani svečani ručak ili baš baksuzluk tipa “matorci u gostima”, nema druge nego preći na plan B: naručiti klopu i/ili se zaključati u špajz.
- Kako ide tamo u kujni? Creva mi izvode Marš na Drinu. - Evo, ide nekako… Da vidimo… Pa kaže… Ubaciti bubrege… Okej, evo ga, opala. Da vidimo dalje… Koje ste prethodno dobro isprali u vodi i sirćetu i uklonili im središnji deo. Uf. Koji li je retard pisao ovaj recept ovako hronološki neusaglašen!? Avaj, kakva nezamisliva digresija! - Maco, da upola kuvaš ko što se prokenjavaš, bila bi Džejmi jebeni Oliver, znaš li to? Ajmo na pljeske, isključi ringlu, pogušismo se.
Osa rotacije glavne slavske poslastice. Postavlja se paralelno podlozi, a visina postavljanja se računa po formuli:
Hraž>(Draž+Bpra)/2+Hpl+Krh , gde su:
Hraž – visina postavljanja ražnja, Bpra – maksimalna širina rotiranog tela u ošurenom, ili odranom stanju, Draž – prečnik ražnja, Hpl - visina pleha za skupljanje moče, Krh – minimalna širina koja je potrebna ruci da umoči hleb u pleh, a ne dodirne objekat rotacije
"Ovaj sastav boli. Za jedan tako kratak esej o čoveku i njegovoj gordosti, "Čovek, kako to gordo zvuči", boli iznenađujuće snažno. Rečiti traktat o iracionalnim moćima gordosti i čežnje ka veličanju sebe u sjaju sebe, slatko-gorka elegija o neizbežnim posledicama gordosti čovekove. Marcipan je jedna od malobrojnih autora koji poseduju dar da skrivene mudrosti učini opipljivim u trenucima velikih životnih iskušenja u životu svome i tuđem (pa samim tim i čitalaca ovog remek dela). Srce jeste otporno, ali gubitak je njegov usud." Independent on Sunday
"U ovom kratkom, nadrealističkom sastavu, najmoćniji detalji leže ispod pokorice običnog." New Yorker
"Izuzetno romantična i plačno-lepa priča o gordosti, potpuno je različita od svega drugog: istinski original." Guardian
"Marcipan je kao apostol Pavle." *Vuk Drašković,Politika*
"Reći ću samo: pet plus i zvezdica, ostao sam bez teksta." *Zyclon,Vukajlija*
ČOVEK KAKO TO GORDO ZVUČI:
Kako ja fe no me na lno pišem! Iz tastature srce i istina izlaze, gorko- slatko je sve. Lako, kao pero, sa temom sam na "znam te - znaš me", odrobijaću je. Ubedljivo dobro, bez izuzetka: pomračenje duše! (Iz helikoptera izlazim totalno jestiva i isto toliko hot, govoreći rečnikom supermarketa.)
Profesori, moderatori, Vukajiljaši, svevideći su kako ja savršeno sklapam ovaj tok u rano-jesenjem kovitlacu snažnih spiralnih misli o gordosti!
Da li Bog ume da piše, i da li je on mene napisao sada? Neću valjda da pitam Kaizena. Da li sam ja sada Bog, ili ja pišem bolje? Voli me. Mogla sam da ne napišem, jer, da li je u redu da bisere bacam pred čoveka? Strast osećati, greh činiti - jer se piše uopšte, a kamoli o gordom! Ali koga ja da pomilujem, bezgrešna? Niko nije dostojan toga, zemljotres, cunami ili Etna, šta to skromnom treba? Bolje je od svih koji bi možda pisali oholije od mene. Neću da ih nabrajam, mada će mnogi pokušati da se prepoznaju, crkli dabogda. A kako biti čovek bez te gordosti!? Ćutati, raditi, biti tih dok te ne zgazi drugi čovek, vreme ili ja?
(*Zvučim aerofono, zvuk dajem pomoću vazduha iz meha, a oglašavam se klavijaturom, od C do, uglavnom, G3, ali zbog raznovrsnih registara, realni raspon je mnogo veći, od 2C do čak G6, što takođe nije fiksirano. Širok spektar zvukovnih boja, oprobali se: Bah, Hendl i Lejdi Gaga - prim.aut.*)
U mojoj glavi živi jedan drvodelja. Pravi najdivnije lukove i drvene pregrade, rezbari neverovatne ukrase i dekoracije, a ume i da izveze pravu čipku od drvenih letvica da padneš na dupe od divljenja.
U mojoj glavi živi jedan kuvar. Kuva fantastična jela i sprema lepe kolače. Kad on nešto skuva ili ispeče, prosto ti dođe da samo gledaš i ništa ne diraš koliko lepo izgleda.
U mojoj glavi živi i jedan zidar, njegove su kule legendarne, a vitki stubovi se penju do nebesa. Građevine su mu tanane i prozračne kao da ih je pauk ispleo.
Tu živi i jedan talentovani slikar, on i još par umetnika dele studio koji su im drvodelja i zidar napravili. Odmah pored njih su i učitelj, tesar, pekar, advokat i sudija. Sa druge strane ulice živi jedan stari policajac, ali on je već pred penzijom i samo se smeška ostalima, a nikad ne viče. Pored policajca stanuje i jedna devojka, pojma nemam odakle ona tu. Samo se doselila jednog dana i ne mrda odatle. Ima punu baštu predivnog cveća.
Na samom kraju sela živi jedan vojnik pacifista, nekad je bio ambiciozan i mlad, a sad mu je samo ostala navika da ujutro porani, uradi nekoliko vežbica i pozdravi državnu zastavu. Dalje od njega, u šumici pored sela, žive par pustinjaka i dva monaha, ali oni su sasvim otkačeni i ne dolaze često u selo. Samo svrate kad je seoska slava ili neko drugo veselje.
Ja samo ponekad pozovem nekog od njih koji mi je potreban da mi pomogne. Ne umem baš da budem vešt kao oni, ali sklepam dobru drvenu klupu, sazidam čvrst ravan zid, skuvam par finih jela, nacrtam ponešto, napišem neki tekst, posadim cvetić ili voćku. Poranim samo subotom, ali ne radim vežbe jer sam len. Ponekad se i otkačim baš kao ona četvorica iz šume, ali to ne radim prečesto. Ne bih da ispadne da sam lud.
Nešto sam načuo ovih dana da se sprema svadba. Udaje se ona devojka što voli cveće za onog mladog vojnika pacifistu. Bojim se da ću morati pozvati i nekog lekara da se doseli, trebaće mi nešto protiv glavobolje...
Na letnjim raspustima ja nigde nisam išao, ja mogu samo da sam išla, pa da kažem gde je to sve. U ovom sastavu ja sam išla daleko. Do dede na selo da sam imala dedu. To nije mnogo daleko, ali meni bi bilo daleko jer bih pisala kao mali neko. I bez rime, mada mi se to tada sviđalo. Moj deda bi, dakle, bio živ. Baba ne sme, majka kaže da je bila veštica. Veštice mogu da budu samo u središnjem delu priče, pa da pređem u taj deo. Osam (jeste) rečenica za uvod dosta.
I zamišljam noć dok ovo pišem, jer dedin tavan ima mraka i bratovljevih, koga nikada nisam upoznala, starih igračaka. Stoni fudbal na rasklapanje, probušenu loptu, gumenog Paju Patka i jednu slagalicu istu moju, samo sa drugačijim rasporedom, nisam je odmah složila. To je bilo tajno mesto, odrasli ne dozvoljavaju da se odlazi na prašnjava mesta jer neki pacov - životinju koju ni do danas nikada nisam videla - može da "iskoči". Krošnja kruške je ogromna, a trava nepokošena. Ne zamišljam dobro da je deda živ. Ovako. Upaliću svetlost u sredini razrade. Sa čaradaka je moglo lepo da se skače, deda bi se smejao, ne bi mu smetalo nogu da polomimo. I mnogo je dece u ovoj priči, nisam sama. Bar još četvoro, rođaka i komšijske dece koja brzo trče. Popela sam se na najviše drvo prva i svima dole bacila voće, zrelo i slatko da se oseti ukus tog i ovog leta. Musavi i rumeni nećemo da se završi. Čika Mađara, tako su ga zvali jer je bio mutav, veze sa Mađarskom nije imao, deca, među kojima nisam bila i ja, su gađala peteljkama, on se smejao bez gornjih zuba. Tražili smo školjke u šljunku isped prodavnice, ja sam vadila rajsnadle sa umrlica iz Lipe jer je to boli, i nisam stala kod ukusa leta jer ne znam koliko ovo razraditi treba.
Mogla sam neko more, Saharu, ili Severni pol, Maleziju, suknje domorotkinja, mene nasmejanu a ne zabrinutu, ali učili su me da nije lepo lagati. I da jesu, ne sećam se, malo moram. Dedu nisam nikada upoznala, babu nisam smela, raspuste sam provodila kod kuće. Provodim letnji raspust kod kuće sama, u kući, na kući, molim, da je dobro i kada nije. Odličan, jedan.
A veštica živi, kao i sve veštice, u podrumu stare kuće, igra ping pong sa sećanjem, ne može da se odluči šta da zaboravi, a šta da ulepša. I, posle svega, odlučila je da ode na kraj zaključka, kaže: tako joj je ispalo najpametnije.
