Nešto odraditi, popraviti na brzaka. Rezultat je najčešće lošeg kvaliteta.

Novi, politički korektan naziv stare pesme - Evo banke cigane moj.

Најгоре време у историји српског народа. Тад су пропадале фабрике, СПС је био на власти, министри су крали, председник је сваки дан био у дневнику који је почињао тачкицама, турбо фолк је владао музичком сценом, одвајао се део по део државе, запад нас је малтретирао и све је поскупљивало. Срећа па су прошле...

Nejestivi deo punjene paprike.

Cela avantura brisanja piva sa tepiha i poda u trenutku kada sa drugarima uletiš u kuću sa par dobro rashladjenih limenki, koje ste prethodno dobro izmućkali trčeći ka ciljanom opijanju, a potom i halapljivo otvorili.

Čin pri kome stičemo prva glumačka iskustva.

Zlatni lanac, rasna kučka i život van rešetaka.

Muškarac koji može više puta.

Napušteno gradilište na kome se skupljaju narkomani.

Ono što narkomanu najčešće pada na pamet.

Реклама након које ће сваки нормалан мушкарац поставити питање ''Зашто?''

To je ona čaša koja stoji blizu sudopere i iz koje stalno pijemo vodu.

Razvedena žena sa dvoje dece

Uobičajena taktika za rat sa komarcima nakon što legnete u krevet ukoliko nemate Autan i niste pročitali tekst u Blic Ženi "Šta da radite ako nemate Autan" (ili ste ga pročitali ali niste voljni da se mažete krastavcem).

Najčešće se legne na stomak a glava okrene na stranu, kako bi slobodno uvo moglo da ima ulogu radara. Odgovarajuća ruka stavi se u pripravnost u visini nosa. Nakon kratkog mirovanja, vaš radar počeće da hvata dobro prepoznatljivo zujanje koje se polako pojačava. Uz malo strpljenja i izgovaranja mantre "Ajde sleti, pičko!" u sebi, osetićete golicanje, nakon čega slobodnom rukom treba razvaliti sebi šamarčinu od koje zuji u uvetu. Nakon toga vraćate se u prvobitni položaj i čekate novog malog gada koji će se upecati u vašu zamku.

Bitka traje dok vas ne savlada san, a rezultati (naduven obraz, rog na čelu, otečena usna i opšti manjak krvi) se saznaju izjutra. U zavisnosti od pretrpljene štete, narednog prepodneva može se javiti sindrom prepadanja od zrnaca prašine koja lebde po sobi.

Redovna opozicija muzici koju slušaš, ubica mirnog sna i uzročnik mnogih neuroza. Nepisano pravilo je: što gora muzika, to bolje ozvučenje.

Stvar na koju se troši i do 2-3 puta više novca nedeljno, od trenutka kada pronadjete dečka/devojku.

Живот без коришћења савремених пригушивача бола и вештачких подизача расположења. Живот проткан непрестаним суочавањем са ничим украшеном реалношћу. Осећање живота. Судар са лицем без шминке, додир нефарбане косе, мирис коже без трунке парфема.

То је живот где се најпростија храна једе само зато што је потребна организму. Где дух трепери од немира, неумртвљен пићем и дуваном. Живот из кога су прогнани телевизијски омамљивачи свих боја. То је живљење са базичним задовољствима која су човеку намењена од како је света и века. Само са њима.

То је живот без анестезије.

Iskrcavas se iz kapisle, sve ti je novo i strano, plasis se neopisivo, ali prepustas se instinktu i napokon dobijas ono sto si cekao - duboki udah. Oci ti suze, pluca ti se cepaju od bola, nisi navikao na planetu zemlju, svoj novi dom. Pitas se gde ti je porodica, sta sada, kuda? Oni su vec tu. Cekaju te. Smeskaju ti se. Vesele se. Tvoj tata trci po kisi 5 km do sledeceg vozila, ulazi, ugleda svoje roditelje, te iskusne putnike koji mrze sve sto kuca u ritmu vremena, klekne onako mokar i pocepan i suzno kaze:"Dosao je... Moj sin je dosao!!!" I konacno i ti ulazis u taj autobus. Tu je tvoja porodica, ljubav, prijatelji, svi oni koje ces ikada upoznati. Saznajes gde vodi, sta se desava oko tebe. Istrazujes, shvatas. Slusas o svojim saputnicima, kako su neki uspeli da izadju iz autobusa na kratko i iscupaju poneki list, ogrebu neki kontejner, ili ostave otisak stopala u blatu. Saznajes ko je sve zasluzan sto sada ides autobusom, a ne peske. Cudno ti je sto sedis pozadi, pa vremenom prelazis na prednja sedista. Vozac kaze da svako ima svoju stanicu. Postajes svestan koliko ti je lepo, druzis se, ucis, uzivas. Zelis da se putovanje nikad ne zavrsi. Lose stvari ostavljas na sedistu iza, lepe prebacujes napred. Kada si pozadi, hoces napred, kada si na sredini zelis da tu i ostanes, ali ti nezaustavljivo hrlis dalje, na kraju sedas na prednje sediste. Pored tebe je torta sa 65 svecica. Sada vapis da odes nazad. Da vratis vreme. Da budes ponovo... Mlad... Pogledas na sat i po prvi put u svom zivotu... Mrzis... Dolazi tvoja stanica. Saberes se, setis se gde si ustvari posao. Setis se prvog poljupca, tako malog, a tako velikog. Setis se prvog odlaska u zatvor sa najboljim drugom. Setis se kako telo ume da gori, da zudi godinama, a posle splasne u sekundi. Setis se hiljada pijanih noci, hiljada gluposti, osmeha, suza. Setis se noci kada si zaprosio zenu svog zivota pred tri stotine ljudi. Setis se njenog placnog "da". Setis se trenutka kada je tvoj sin dosao i seo na zadnje sediste. Tvoje putavanje u jednom pravcu je gotovo. Setis se kako si u cetvrtom razredu imao uvek isti zakljucak, tako stereotipan da se ljudima gadi. Onda se okreces ka autobusu koji nastavlja dalje i ipak izgovoris:"To se ne moze opisati, to morate doziveti". Drago ti je sto si putovao, postojao, voleo i bio voljen. Ne znam... Neki to neopisivo putovanje u sigurnu smrt zovu... Zivot.

Osecaj koji se dozivi samo jednom u zivotu.Trenutak koji ti ispuni ceo zivot.Ukus koji se vecno pamti.Blam koji se nikad ne zaboravlja.

Ne možeš da drkaš na devojku u koju si zaljubljen.