Nije teško voditi ovce, potreban ti je samo jedan pas i motka kom ćeš kad tući kad te ne sluša. Lako je biti filozof među polupismenim krezubim narodom, pustiš bradu i ponavljaš dve rečenice k'o pokvarena ploča. Svi ima da te slušaju. Imaš prvi kompjuter u selu i odma' si haker. Ostali se čude kako ti u kuću ne bane CIA zbog provaljivanja u tajne dosijee. Platiš jednu turu malog Lava i "ekipa" te instant proglasi za kralja žurke. Lako je kontrolisati zaslepljenu i zatucanu masu, samo trebaš imati "ono". "Ono" što oni nemaju.

Она поред које можеш хиљаду пута да прођеш, површно је погледаш, а да је заправо ни не приметиш.
Она лепота, коју кад приметиш, наставиш још десет корака, укопаш се у месту тридесетак секунди у једном од оних "жју!" момената дубоког усхићења, и потрчиш за њом. Фигуративно.
И после тога све поредиш са њом, и ништа ти више није довољно добро.
Она после које ћеш се чудити како је раније ниси приметио, и како је други не виде.

Pitanje koje čovek postavi, najčešće sam sebi, nakon što ga zaprepasti i razočara ljudska glupost i nesposobnost.

Spuštalica za gospođu koja se žali na visoke cene.

Kad neko izgleda inteligentno zahvaljujući naočarima.

Mnogo loša igrica sa fenomenalnom grafikom.

Неизоставни део српске трпезе који је деведесетих стекао култ мистериозног - мог'о је временски да путује.

Ono što je osam puta važnije od bitnog.

Неизоставни ритуал пред то чувено вече после кога наводно постајеш одрастао човек. Иначе, цело то празнично расположење које се да уочити на сликама је заостатак из времена кад је заиста вредело прославити завршавање средње школе, кад си после средње школе могао да будеш нешто мало више од голог курца.

Кад прелиставамо нечији фотографски албум са сликама с матурског, обично почиње тим сликама из куће. У центру пажње је, наравно, матурант. Ако је женско, онда су је удесили до непрепознатљивости. Најчешће од најружније рибе направе јебозовну рибу (карао би је да си за четири године схватио како добре ноге има, сад је касно), а од најбоље рибе направе страшило да га не погледаш. Ако је мушко, најчешће је увучен у одело које му није баш по мери, висе му рукави као руке младом павијану, или се пак обукао као најгори шабан, као да је кренуо на гранд параду, јер је одлучио да купи одећу коју ће да користи и кад изађе неки пут у свој град/село. Металци се не рачунају у овај опис, они су посебна прича.

Ту су мама и тата, први пут загрљени после братовљевог испраћаја у војску од пре пет година. Смеју се од среће као да су добили на лотоу и поносни су што им је дете успешно завршило ту велику школу, а још су срећнији што је ове године било толико успешно у школи, па чак ни на поправни не иде.

Ту су наравно и све могуће тетке, ујне, ујке, неке бркате бабе које матурант први пут види и које га љубе око уста кад га виде, падне ту и неки динар, да се има за пићенце вечерас. Сви се они утркују да се сликају с матурантом, својим поносом и диком, а не прошуштају прилику ни међусобно мало да се загрле, па онда и групно.

Али највећи џек, онај који даје шмек целој манифестацији, онај без кога цела церемонија не би имала смисла, онај без кога то не би било ТО, то је деда из села који је за ту прилику обукао своје најбоље одело, накачио орден из рата на ревер и накривио шајкачу, да може после онако јебачки да ошмека унукове другарице, да му каже ''Ону тамо девојчицу да жениш!'' и тутне му двеста евра у руке, пошто је претходно одлучио да се испрси и продао теле. Слике са њим су највећи квлт.

И тако сви срећни и задовољни крену до места где се одржава матурско вече да се придруже осталој срећној и веселој клици.

Da podigneš kredit i da ga pojede inflacija.