Prava lepota

Ona pored koje možeš hiljadu puta da prođeš, površno je pogledaš, a da je zapravo ni ne primetiš.
Ona lepota, koju kad primetiš, nastaviš još deset koraka, ukopaš se u mestu tridesetak sekundi u jednom od onih "žju!" momenata dubokog ushićenja, i potrčiš za njom. Figurativno.
I posle toga sve porediš sa njom, i ništa ti više nije dovoljno dobro.
Ona posle koje ćeš se čuditi kako je ranije nisi primetio, i kako je drugi ne vide.

Film koji ti je pre godinu dana bio dosadan i glup, a sada juriš ostale filmove istog režisera po ruskim torentima, pekara pored koje gotovo svakodnevno prolaziš a nikad nisi kročio u nju, a pogačice im dečarapiraju, knjiga koju si kao klinac vratio na policu posle četrdesetak pročitanih stranica jer ti je bila suviše konfuzna, a sad si izbedačen jer je pisac umro pre deset godina, pesma koja ti se vrtela u glavi, ali nikad se nisi udubljivao u tekst, prijateljstvo iz osnovne, tekst ili definicija koja ti je prekjuče bila mnogo gej, a sada se poistovećuješ s njom, devojka koju godinama viđaš u kraju, a onda vidiš njen osmeh koji ti toliko obuzme misli da ne možeš da hodaš i žvaćeš žvaku u isto vreme...

MAmajmunoliki · 4. jun 2010.66058