Činjenica da ne želiš poparu je sama po sebi irelevantna. Dobićeš poparu, htio ti ili ne, ko te jebe! Nadam se da ćeš ubuduće naučiti da cijeniš i uživaš u istoj, jer od sada pa na dalje biće ti servirana, evo, već za par minuta ćeš dobiti porciju! Uživaj u popari!
Pitaš se zašto ti se servira popara? Začepi i jedi.
Možeš li da dobiješ sladoled umjesto popare? Ne. Naravno da ne možeš. Ali, možeš serviranu porciju popare nazvati imenom nekog sladoleda ako ćeti biti lakše, kako god. Možda i dobiješ sladoled, ako budeš dobar. Ako bolje razmisliš, popara je više nego bolja od sladoleda.
Popara izgleda :Bljak:! Boli me kurac, ima da jedeš i da plačeš od sreće. Vidiš onoga klinca preko puta, on je treniran od strane spartanaca, kasnije je bačen među japanske šinsengumi vukove, vidiš kako već stasava u vitog jelena? E, popara to omogućuje. Jedi poparu sine, uživaj!
Znaci ja
Jedno od rijetkih društava koje ti želi sve najbolje.
Tekst izvrsne asimetrične vrednosti, provučen kroz najširi dijapazon vremenskog i konstruktivnog toka, načinjen u umu nekog destruktivnog manijaka, isklesan u kamenu Mont Everesta. Ona priča kada je neko nešto sa nekim uradio na neki način, što neko, negde, u nekom vremenskom periodu treba da pročita, da pusti tu masivnu količinu informacija kroz receptore vida i lokalizuje ih u malom mozgu, prinuđen da količinom datih podataka izbaci iz mozga celu srednju školu i onu jednu jedinu knjigu o preživljavanju u divljini urbanističke sredine, vođenu kroz način pravilnog i racionalnog šopinga, prevashodno namirnica i ravnomernog raspoređivanja primljene monetarne vrednosti u vidu plate.
Nešto poput one priče koja sve zanima, ali niko ne želi da je čuje ili ne daj bože, pročita.
Priča vašeg života. Rođeni ste za vreme rata ili ste u to vreme odrasli. Nije bitno kog datuma i koje godine, svi znamo sa kojih ste prostora, a ovde je uvek bilo nekog rata. Bez obzira na okupatorske sile, imali ste divno detinjstvo. Šuma, park iza zgrade, dvorište, društvo iz komšiluka. Žmurke, ganje, straže, pa čak i u to vreme depresivnih i u isto vreme lucidnih trenutaka našeg naroda, igrali ste se rata. Maloumne dileje bez kapi zdrave i racionalne pameti, nesvesne dešavanja oko sebe. Kasnije, škola. Navikavanje na obaveze i polako gašenje detinjstva, dok vam se mozak pun nepreglednih panorama mašte šije i oblikuje prema onome što se smatra normalnim. Imputacija religije, politike, pogleda na društvo, odvajanje normalnog od nenormalnog, sve preko strogo iskrojenih društvenih, duhovnih i fizičkih normi. Odrastanje. To je trenutak kada kreneš stranputicom u svom životu. Tinejdžersko doba. One godine na koje ćeš u dubokoj starosti da gledaš delom sa gađenjem, delom sa setom. Ali si ipak zahvalan životu na tim uspomenama, koje su te najviše oblikovale. Prva cigareta. Prvi džoint. Prvi odigrani tiket sa društvom na kraju osnovne. Ah, ta još uvek nevina vremena. Stigao je i taj dan. Probao si nešto od jačih droga na proputovanju kroz Evropu u dvadesetoj, sa društvom. Išao si na ispiranje od Češkog piva. Jurili su te karabinjeri po Rimu jer si se pobio u lokalnom kafiću sa likom koji je smuvao ribu za susednim stolom na koju si bacio oko. Bio si lud. U Nemačkoj si se skontao sa grupom gejeva koji su ti uvalili džoru po nižoj ceni. Zauzvrat si se klao sa lokalnim neonacistima braneći ih. U Francuskoj si nevino spavao na Jelisejskim Poljima, snivajući divne snove nošene svetlim "Šardoneom" i govedinom sa tri kile crnog luka. Bežao si na Koridi od razjarenih Španskih bikova i toreadora sa mačevima, jer si kresnuo gradonačelnikovu ćerku ispod tribina. Jebao si Bugarske kurve poreklom iz Ukrajine, prerušene u časne sestre u Amsterdamu. Pokušao si da preplivaš la Manche, ali te srećom brodska patrola izvukla na vreme i pomogla ti da se spaseš iz hiperventilacije. Trčao si go ispred Engleske kraljice.
Vratio si se nazad u svoju zemlju. Par sledećih godina si bio frajer u društvu i muvao svaku ribu na koju si naleteo. Sve dok se jednog dana nisi oženio. Proglašen papučarom, sa devalviranim krugom prijatelja i srećnom ženicom uvek željnom pažnje, prolaziš kroz još par godina svog života. Dobijaš decu. Ti mali anđeli koji ti psuju sve po spisku. Preslatko, dok su male praznoglave budale. I oni odrastaju. Tada se svet pretvara u mračnu pustaru u kom te boli kurac za sve oko sebe. Brak ti se raspada, ali izdržavaš zbog dece. Žena se dere na tebe svaki dan i zvoca ti zbog para. Banke traže povraćaj kredita uz kamate od pedeset posto. Kasniš sa ratama za auto i stan. Kum hoće da te bije jer mu još nisi vratio pare, a šef te tera da radiš prekovremeno. Neplaćeno, naravno. Pronalaziš mir u piću. Sediš u kafani i razmišljaš. Jebao si pola Evrope. Sada tebe jebe cela Srbija. Vremenom se izvučeš iz svega. Deca diplomiraju i napuste te. Posećuju jednom godišnje. Nekad i ređe. Žena svakih par dana kupuje baterije za vibrator koji je dobila od komšinice Mice za Novu godinu. Ti znaš za to, ali te boli kurac. Ne sapliće te svaki dan, što se toga tiče i bar je srećna. Ne priča. Mnogo. A i ti si srećan. Jebeš komšinicu Micu kad god joj je muž na poslu, a deca u školi. Prolaze godine. Usponi i padovi. Obraduješ se i ucvikaš od svake vesti. Prestao rat. Da li je to samo zatišje pred buru? Komšinica trudna. Da li je tvoje? Konju, naravno da je tvoje. Onaj njen je zadnji put pipnuo nakon Božićnog posta '99. Jebiga, ne možeš sad ništa. Bar je tu, blizu, možeš da ga gledaš kako odrasta. Starost. Otišao si u svoj zavičaj. Provodiš poslednje godine svog života u miru. Razmišljaš o svom životu i prisećaš se svih trenutaka sa osmehom. Uz suzu na licu i poslednje otkucaje srca, možeš da kažeš samom sebi da si živeo.
Zašto je ova priča bitna? Nije. Da li je istinita? Ni to nije bitno. Ali bi bilo lepo da je neko čuje. Ili pročita. Ali neće. Iako je napisana, u savremenoj ljudskoj prirodi je da živi brzo i ne obraća pažnju na one stvari koje nas ne zanimaju. Umesto napredovanja, ram memorija homo sapiensa se smanjuje. Teško je zadržati nečiju pažnju. Smisao ovoga je ironija. I jedna priča. Šta je ironija u priči? Nema je, jebiga. Ironija je u definiciji...
Predugačko, nisam pročitao.
Kad od pečenja najviše voliš papak.
Pojava koja se javlja:
1. Usled osećaja pripadnosti lokalnoj sredini i posedovanja stavova da bi svako trebao da navija za klub iz rodnog grada usađenih od strane dede ili ćaleta koji navijaju za lokalni Napredak/Radnički/Slobodu/Proleter i slične sportske zaostavštine komunističkih imena (5%), i:
2. Usled nezadovoljstva rezultatima nekada omiljenih Zvezde/Partizana, tj. usled bola u kurcu da te više podjebavaju zato što su "tvoji" popušili od osrednje francusko-alžirske ekipe ili amaterskog skupa irskih konobara. A i ta prva liga sve nameštaljke i beogradski klubovi, šta kurac. (95%)
- Si gled'o juče kako smo nabili Neku Tursku Košarkašku Ekipu Sa Imenom Sponzora Koji Je Dao Najviše Kinte?
- Mhm. Dobar sket bio.
- Ček bre, za koga ti navijaš ono, a?
- Za Radnički.
- Znači za Zvezdu, a? Hihihi
- Ne, za Radnički. Ono, oduvek. Deda igr'o levog beka u vreme Dragana Pantel...
- BUŠI ZVEZDU CIGANSKE PIČKE NANANANA ZAŠTO ĆUTITEEE!
------------------
- Ja navijam za FK Omladinac iz Malošišta, pradeda mi iz tog kraja, a to tako treba. Mislim, svako treba da navija za tim iz svog grada, i to tako. Nema veze što sam do juče navijao za Partizan, OMLADINAC OLEEE! MALOŠIŠTE DO ČAPLjINAC!
Biti džentlmen znači biti istinski muškarac, biti Pravi Džentlmen, doći do određenog nivoa ponašanja i življenja koji podrazumeva integritet i zasluženo poštovanje. Nešto čemu bi svaki primerak mužjaka koji je prestao da sisa palac i otarasio se edipovskih želja da sisa kevu trebalo da teži.
Posebno kod nas na Balkanu. A još posebnije zbog postojanja ruralnog mita o Balkancu kao mačo Tarzanu, jebaču i "frajeru", koji inače ne postoji. Ako igde ima manje mačo muškaraca onda je to u našim krajevima, stoga balkanci kao stereotip uopšte i ne postoje. Fejk iskarikirani šovinizam sa primesama pičkopaćeništva se ne računa u mačizam.
Džentlmen nije gospodin, gospodin može da bude svako ko iskešira dovoljno za Hugo Bos odelo ili je spreman da proda bubreg ne bi li mu italijan fegetlija po meri sašio sako i upario kravatu sa gaćama. Da su gospoda džentlmeni, imali bi punu skupštinu istih, ali nažalost ako bi smo skupštinu nazivali po tome ko u njoj obitava, mogli bi komotno da je zovemo i štala.
Pravi džentlmen mora da bude oličenje ravnoteže u svemu. Da balansira na desnoj nozi dok levom šutira kretena u dupe, u jednoj ruci da ima knjigu dok drugom pokazuje srednji prst sistemu, jednim okom da gleda napred a drugim da merka konobaricu. Mora da bude svestrana osoba, sposobna za sve ali ne i spremna na sve. To razlikuje dileju koja pokušava da probije glavom zid od džentlmena koji zaobiđe zid, uzme pneumatski čekić, sruši ga a onda se vrati i pregazi preko njega. Džentlmen u životu radi ono što voli ali time ne ugrožava druge, ne smeta i ne smara o tome. Veoma je važno ne biti smarač, ne dosađivati svojim stavovima kada niko nije pitao za njih, ne drobiti uvek o istim temama i ne siliti sa duhovitošću. To je odlika Pravog i tu se dobro ocrtava ona ravnoteža što sam je spomenuo. Biti nametljiv kada treba ali ne stalno, imati smisla za ofanzivu i defanzivu, taktičnost je džentlmenska vrlina.
Još par stvari moram da spomenen u vezi džentlmenovanja, jedna je veoma važna, a to su žene. Istinski Pravi poštuje žene, tu se razlikuje od Balkanca koji je i dalje zaljubljen u svoju mamu jer ona zna da ujutru voli prženice sa babinim džemom i kafu sa jednom i po kašičicom šećera i najradije bi se oženio mamom ili ženom koja je podobro emulira. Dakle, poštovanje prema ženama je osnova odnosa sa njima. I da se ne shvati pogrešno, da naglasim, poštovanje a ne lizanje dupeta radi dobijanja pristupa međunožju suprotnog pola.
Da bi neko bio Pravi Džentlmen, mora, nažalost tako je, da ima samo jednu ženu. Zašto? To je jednostavno pitanje sa komplikovanim odgovorom. Da bi se razlikovao od ostatka muške populacije i da bi ostao koncentrisan na važne stvari ne sme da landara k'o muda za veprom. Od toga boli glava, nije higijenski a nema ni smisla. Koncentracija je važna jer se tako fokus prenosi na druge važne stvari u životu, a to žena može da postigne sa Pravim. A i super su žene, ponekada daju smisla besmislu, ponekada oduzimaju smisao svemu ali zato uvek, uvek prijaju.
I zadnja stvar u ionako predugačkoj besedi je poštovanje. Poštovanje ne kao usađen refleks učtivosti koji besmisleno podseća na nekadašnje ideale i obrasce ponašanja već poštovanje kao odraz zdravog razuma i kulture. Da dam jedan banalan primer: Uđeš u GSP, sedneš, do tebe dva starca drve o tome kako je omladina iskvarena, drogira se i generalno kurcu ne vredi, onda te jedan od njih pogleda "ustaj konju, ja sam četresšeste bio na radnoj akciji" pogledom. E sada, takvoj bagri ne treba ustati da mu život ovisi o tome, nije lepo biti fin prema debilima koji te bez upoznavanja okarakterišu loše, besmisleno je i nimalo logično. Po meni, ne bi bilo kulturno ustati takvom čoveku jer reakcija na nekulturu treba da bude sam još veća nekultura, bahatost a ni fizičko nasilje ne bi bilo na odmet. Što opet dovodi do jednog obrasca kojim bi džentlmen trebalo da se vodi. Ko tebe kamenom ti njega nikako hlebom nego pištoljom ili bombom. Ne oko za oko nego glava za jednu dlaku sa dupeta. I po meni, to je skroz ispravno i pošteno. A treba da funkcioniše i u drugom pravcu, ko tebi džak oraha, ti njemu dva džaka oraha dogodine kada tvoj orah rodi. Džentlmen je bolji prema onima koji su dobri prema njemu i gori prema onima koji su loši prema njemu.
Toliko.
Najnepotrebnija stvar, najnepoželjnije zvono.
Ili je tetka od 150 godina da se najavi da dolazi na kafu, ili prodavači, ili prevaranti. Ili bitni, a neprijatni pozivi. Taj račun niko ne treba da plaća. Glup je, neželjen. Daješ pare, ne znaš što. Ali rijetko se i pitaš tako nešto, nemaš kad.
Spemeri su tako teški tu. Pretpostavimo da si čovjek sa pola volje za životom medju ljudima i osnovnim vaspitanjem, pa smatraš da je nekulturno spustiti čovjeku slušalicu tek tako, saslušaš gomilu robotskih riječi od glasa u kom jedino ljudsko što prepoznaješ je očekivanje i spremnost na prijem psovke ili, od preklapanja slušalice kliktav, kraj razgovora. I tako te zbuni to, kao da imaš neku normu u ponašanju koja izgleda samo tebi znači nešto. "Pička li ti materina izandjala, zovi nju pa joj prodaj osiguranje, govnaru jedan", jednako je kao "ne hvala, dovidjenja, molim, prijatno". Ni jedno ni drugo ne završavaju razgovor. Riječ je izgubila jačinu, i padne ti na pamet prava potreba fiksnog telefona - da zalupiš slušalicu. Samo mehanika.
Zovu sa posla, trebaš im sjutra od ranije, do malo kasnije, bićeš plaćen. Zovu iz banke, neko ti krade pare možda, čuvaj se internet - kupovine... Zove te djevojka, da vidi jesi li tu, rekao si da ćeš biti kući, zašto ne bi bio? Klasični pozivi, nalaze te u kući. Telefonska žica ti odredjuje stanište. Žica, utičnica, kabal. VIdiš i znaš gdje šta ide... Sve što je viljdivo i opipljivo, samo to je fizika, ostalo je fantastika. Kuća je tamo gdje te zovu na fiksni.
I na kraju mjeseca, još jedan uredno plaćen, i za ciganske prilike mali račun, da ti slaže toplinu doma i zajedničkih stvari. Dok god su laži duže od života, stajaće nam telefoni u ćošku na stočiću...
Mjesto koje čovjek nosi sa sobom, u džepu lijeve strane mozga, kao protivotrov, da ode tamo, u mirnu bazu, u negativnu nulu, radi smanjenja psihološkog minusa. Veo preko očiju koji im daje sjenku umora i praznoću u dalj, i u čijim se ćoškovima pažljivijim posmatranjem može zapaziti pulsirajuća tihoća zgrožena anestezijom.
Kao kada sivoća polukišnog dana posluži kao izgovor za neizlaženje iz stana, apatija uzima svejednoću kao osnovu logike za djelovanje koje će se time svesti na hibernaciju. Ispot apatije, mašta sanja strah i bol, od kojih je u tu istu apatiju nekad pobjegla, gaseći se samovoljno.
Na sve četiri strane je zid. Ne vidim vrata, nema prozora. Negdje u mraku imam mračan krevet. Nemam svijetlo. Negdje u ćošku imam wc šolju. Ovdje je previše ćoškova da bi čovjek mogao da razmišlja! Pod nije od keramike. Ja sam bosonog. Nešto me negdje boli. Mislim da mi je hladno. Mislim da je jesen. I prošli put kad sam mislio o dobima bila je jesen. Dosadila mi je samica. Hoću nazad u zatvor.
Alat za merenje inteligencije.
Brate, sinoć sam opeglao Katicu!
Onu malu iz Hemijske?
Da brate!
Ti baš nisi pod libelu, ćale joj radi u DB-u, keva sekretarica u BIA, a burazer u Pro gardu. Neće ni JMBG da ostane od tebe.
Standardni inventar engleske druge lige - Čempionšipa. Fudbalski klub čije je zlatno pravilo - zlatna sredina. Druge lige.
Lišen ikakvih ambicija, ovaj klub je od 107 profesionalnih sezona, čak 76 proveo manje-više spokojno se izležavajući u drugoj ligi, ne pokazavši bilo kakvu želju ka napredovanjem među velikane. Nekoliko puta je doduše pao koji stepenik niže, ali se uvek, gotovo ekspresno, vraćao na stare staze drugoligaške kolotečine u kojima se osećao kao riba u vodi. Budimo iskreni, i nije on za tu snobovsku Premijerligu. Previše je to bezrazložnog stresa i cimanja. Jeste kinta veća, ali on nikada i nije jurio za parama. Da se ima za pljuge i pivo u pabu sa ortacima i njemu dosta. Skroman dečko.
Ipak, par puta je bio nadomak promocije u viši rang. Navio bi sat da ga probudi ujutru u 7, alarm bi zvonio (Delča - Ajde polako, ajde lagano), Barnsli bi digao glavu, pogledao kroz prozor, video tmurno vreme praćeno jakom kišom, zevnuo, odmahnuo rukom, okrenuo drugu stranu jastuka, pošto je prvobitna bila ulepljena pljuvačkom i - nastavio bezbrižno da spava.
Uostalom, biće dana za megdana...
Riding: De si tebrinjo, šta ima?
Barnsli: Ćao R. Ništa, evo završio sa poslom u magacinu, pa pičim kući na spavanje.
Riding: Još si tamo? Pa sto godina radiš dole. Oće skoro kakvo unapređenje?
Barnsli: Jok vala. Bio sam gore u kancelarijama, svi bulje u one kompjutere i drkaju mobilne. Niko ni sa kim ne priča. Jezivo. Jeste u magacinu malo vlažno i poladno, ali bar sam svoj čovek, nit' me iko dira, niti ko obraća pažnju na mene.
Riding: Pa da. E, žurim, ja sam ipak prihvatio unapređenje prošle nedelje, pa jurim neke podatke da odnesem šefu. Pozdrav B.
Barnsli: Pozdrav. E, čekaj. Imaš pljugu da mi pozajmiš, plata mi tek sutra leže?
Prelomni trenutak u razgovoru kad se sve okrene za 180 stepeni. Ili 360, ako si Zvezda Granda. Obzirniji koriste i "medjutim", mada se sve svodi na isto, naebo si.
-Karamehmetović Siniša?
-Tu sam, razredna.
-Dolazila ti je majka u školu, pričala sam sa pedagogom i direktorom. Svi smo saglasni da si ti jako dobar i pametan dečko, i da je to što si plaknuo muda na času samo izolovani incident, ali ćemo ipak da te izbacimo iz škole.
-Dabogda vam deca slepce vodila!
-Ćao, šećeru, jesi li za malo magije? Ja sam Siniša, drago mi je.
-Džesika, zadovoljstvo je moje. A šta si imao u planu?
-Neko piće, zezanje, pa posle šta se desi xexe
-Desiće se to da ti stojiš uz zid, a ja na kolenima u svojstvu Bore Dugića. I ja bih to volela, ali sam udata.
-Pa, uf, ne smeta meni, mislim...
-Jebiga, više sreće sledeći put. Evo mi ga žmu, ajde paljba. Livada, livada, sanjiva se budi. Prtina čkode!
-U jebem ti kolje!
Kažemo za onog ko ima hod u stilu kaubojca i ruke u položaju lubeničara.
Alo momak, sjaši sa bureta! Razdevičiće nas neko zbog tvog širenja.
