Čovek koji ne može da se sabere zbog svog realnog i imaginarnog dela.

Prst koji je svoje konačno značenje dobio još u davna vremena, kada je prvi muškarac stavio burmu na domali prst i glasno rekao - do kurca.

Naziv koji dodeljujemo svima osim hendikepiranim osobama jer to nije lepo.

Prvi pas u prazan prostor.

Jedini muškarci koji sa zadovoljstvom peru rublje.

Čovek koji život zaobilazi u širokom luku. Posmatrač. Onaj koji ne rizikuje. Kao mali je nosio naočare, pukla ga je jednom lopta u glavu i od tada se nije igrao sa drugom decom. Kod lekara je išao gotovo svakog dana posle škole, a dok su deca skupljala klikere, on je skupljao pumpice za astmu.

Pun opsesivno - kompulzivnih sindroma i tikova. Njemu je opuštanje napuniti kadu do pola, za svaki slučaj, ne u duboko. Ne izlazi, ne pije, ne puši, ne mazi životinje jer su pune bacila, radi kod kuće, vrata otvara papirnom maramicom, ne jebe, ne živi. On samo statira u prolazu i usled previše akumuliranih negacija nekad prosto poželi da pukne, da prestane da bude statista i bude bar jednom u životu glavni glumac.

Tradicionalna moskovska akcija sakupljanja beskućnika koji nisu preživeli zimu.

Prefiks za otaljavanje laži.

Оно што ти возач Југа каже након што му уђеш у ауто.

Другим речима - Супер си! Хвала ти пуно, баш си ми помогао! Да није било тебе, не бих се никако снашла! Љубим те! Баш си фин!

Али нећеш јебати.

''Диван си'' је оно што ће ти девојка рећи ако у теби види геј друга. Ако види у теби потенцијалног трситеља, ово никада нећеш чути.

Pitanje na koje ne možeš dati odgovor, a da se ne ispališ. Postavljaju ga profesori đacima, šefovi zaposlenima, policajci mangupima. Al' šta god da odgovoriš, najebao si ga.

Kao i svako živinče, najsrećnije je kad ga pustimo na pašu.

Konstrukcija koja nam omogućava da nesmetano kažemo upravo ono što, navodno, ne želimo reći.

Dolaženje u „svejedno“ stanje. Nešto kao otvrdnjavanje. Okoštavanje. Nagomilavanje „svejedno“ misli u tolikom obimu dok ne stvore debeo i nepropusan zaštitni sloj, epidermis sasvim specifične vrste i geneze, uglavnom potpuno nevidljiv svome nosiocu, jer čini život toliko lakšim, pritom, ispunjavajući tu svoju osnovnu funkciju, čineći i sebe bezmalo nevidljivim, tako da u suštini i ne možeš da ga shvatiš kao stalnog saputnika i pratioca tvojih umnih (ne)aktivnosti.

Prvi put kad navučeš „svejedno“ omotač, onaj prvi, tanušni sloj, koji te štiti od onih sitnih uboda svakodnevne stvarnosti, ništa nije prirodnije od toga da ga doživiš kao melem za toliko puta izbodenu, svrbljivu, peckavu i iziritiranu kožu. (Mentalnu kožu, da naglasimo za one već višestruko namazane jedinke.)

I kako onda da se ne navučeš? Kako da se ne ogrneš još jednim, pa još jednim i još jednim zaštitnim filmom, kao kod onih gorkih pilula prevučenih glatkim slojem, zbog kojeg spasonosni medikament sam, bez tvoje volje, juri u tvoju već trulu utrobu? Kako da ti postane svejedno to što imaš neponovljivu priliku da ti bude svejedno, za sve i svakoga? Kako da ne poželiš da ti bude sve svejednije za čitavu tu amorfnu masu senzacija i emocija koje iz dana u dan nastoje nasilno da prodru u tvoj blistavi um? Kako da ne počneš da svakom česticom uživaš u svejednosti, zar tamo-neke-istočnjačke religije upravo to i ne proklamuju? Zar je uopšte išta bitno?

Dobrovoljno pristajanje na gašenje razuma, iz samilosti prema samom sebi, da bi se postigao lakši i bezbolniji život. Ne sprovodi se ni jednostavno ni brzo kao ona fizička, ali evo nekoliko putokaza: slušanje odgovarajuće (neka svako ubaci žanr po svom nahođenju) muzike u cilju srozavanja i aj kjua i svih moralnih standarda, druženje u kognitivnom plićaku sa dvodimenzionalnim ljudima, gudranje, osvejednavljanje, parazitiranje na roditeljskoj/prijateljskoj/društvenoj grbači i na tuđim parolama, apgrejdovanje ignorancije u ignorizaciju, zatvaranje očiju, ušiju i usta pred svim onim stvarima koje nekako ne štimaju ali neka ih neko drugi uštimava, kasapljenje emocionalnih i socijalnih obzira, sve do potpunog obogaljenja sposobnosti za promišljanje o bilo čemu.

Устанеш око 11. Одеш и скуваш кафу. Сам, дакако, јер су сви други укућани на послу.

Ти немаш посао, јер не можеш да радиш тек било шта, а за оно за шта јеси квалификован треба веза или паре. Кад немаш маторе који имају везе ко твој друг Станко. Кретени једни! Цео живот се нешто као бакћу, а један пишљиви посао не могу да ти среде, да радиш ко човек, да будеш свој.

Срчеш кафу и полако се будиш. Размишљаш да би стварно требало да седнеш већ једном да кренеш да учиш за тај испит. Ипак имаш 28 година, а остало ти је шест испита до краја факултета, треба и то дати, кад си већ ово до сада.

"Јесте, стварно би требало, и имам и воље да учим, али мени није добро!"

Наравно да није. Гледао си онај сајт са симптомима и дијагнозама, и, судећи по свему, имаш или лоше срце или ти је кондиција слаба. Могла би да буде и кондиција кад по цео дан седиш у кући, али шта ако је срце? Кад мало брже ходаш или кад мало дуже ходаш, почињеш да губиш дах и мораш да станеш, није се са тим зезати. Ипак не би требало да се напрежеш превише. Теби је најтеже.

Телефон звони, друг те зове. Нашао је сезонски посао. Каже да се рмбачи, али зато за пар дана можеш да зарадиш стотинак евра.

"Па јеси ти нормалан?! Знаш да ме кичма зеза бре! И ти ме зезаш са таквим стварима, ко да ја не бих волео сто евра да имам сад у џепу! Ајде здраво бре!"

Неразумни скот! Као да му ниси причао сто пута док сте пили пиво по парковима како, судећи по свему што си видео на Интернету, имаш кичму која је у процесу дегенеративних промена. А откад је Ђинђић наредио докторима да стегну здравствени фонд, теби неће да констатују да си болестан. Свуда иду паре, политичари имају по петсто хиљада плату, ал кад треба за некога ко је стварно болестан, онда нема, нек цркне.

Само када би могао да одеш из ове смрдљиве земље! Сви су корумпирани, нико се не брине о твојој добробити! А морао би неко нешто да уради, и да гледа тебе, ипак си ти грађанин ове земље. Дужни су да се брину о теби, зато су тамо где су. Стока једна!

Зове те мајка, пита да ли си сео да учиш. Издереш се на њу. Дабоме. Ко да не зна да ти није добро. Ко да јој ниси сто пута објашњавао који посао треба да ти нађе. Ко да ти волиш да седиш у кући по цео дан, да те они малтретирају по цео дан и ниподаштавају те. Ко да ти сад не би волео да имаш плату од једно четрдесет хиљада, па да ти је све потаман.

"Уххх, што немам неку шему да одем из ове смрдљиве земље, да нађем неки добар посао тамо где ће знати да ме цене!"

Najšmekerski, uberkul, jednostavno polubogovski način za završetak određene radnje. Bez ikakvih komentara, skoro bezosećajno, lagano, sa dozom misterije, napuštanje mesta događaja.

Aktivnost koja nekima služi da bi se ispraznili, dok neke druge ona ispunjava.

Rečenica kojom naglašavamo da osoba kojoj je upućena ne sme znati ništa osim onog što nas zanima, niti sme znati da uradi ništa osim onog što treba da uradi za nas.
Nepotrebno je naglasiti da primer koji se daje u drugom delu rečenice, nema ama baš nikakve veze sa onim o čemu pitamo.

Oblik neotvaranja usta karakterističan isključivo za one slabokopčajuće ljudske primerke koji su, na sreću, svesni tog svog nedostatka te u društvu biraju da se ne upuštaju u teme koji ne "razumu" mnogo. Odatle i termin "mula", baj d vej. Elem, pomenuti se pojave, pozdrave sa svima, naruče piće i sledeći put kada ih primetite već uzimaju svoju jaknu/tašnu/ključeve od kola i opraštaju se sa vama uz rečenicu da niste trebali da im platite kafu. U međuvremenu, razume se, nisu progovorili niti jednu jedinu jebenu reč izuzev onda kada su koordinate toaleta to iziskivale. I dok se u slučaju jednog muškarca taj tup pogled i blago otvorena usta smatraju znakom autentične gluposti, kod ženske čeljadi interpretacija varira od slučaja do slučaja. Valjda zbog one rupe dole, šaznam...