Opravdanje šatro skromnog junoše. Naglo izraslog, nabildovanog do maksimuma, sa egom do plafona i nivoom testosterona podešenog na maksimum. Oduševljeni ženski auditorijum, okupljen oko novog statusnog Q7 simbola, pogled ufiksiran u ležerno izbačen levi lakat, sa bicepsom od 43cm... Kako im objasniti razvojni put od one kifle do trokrilca? Kako da im prepriča sate i sate u teretani, hiljade i milione sklekova, i sve one ubode iglom u ciljana područja? Genetika nije, i nema na koga...
-U jeee! -Šta je? -Vidi ga komšija što je iždžikljo? Snimi mu ruke sestro slatka. -Aha, srela sam ga neki dan u liftu. I nisam odolela, morala sam da ga pipnem. -I? Kakav je? -Ko kamen sestro. A on veli da ga je konj udario, pa mu tako ruka otekla. -Ah, još je pride skroman i duhovit! (*muški glas iz pozadine*) -Mog'o ga je malo i po kurcu potkačiti! He-he!
Osmi stepen kurcobolje za modom i trendovima. Glavna krilatica: važno je da se meni sviđa, a ne šta drugi misle.
- Divi na šta ličiš, imaš tike ribok klasik, pletene čarape, havajski šorc, ajron mejden majicu, ribarski prsluk i ošišan si na tarzanku! - E, boli me kurac!
Stara, mudra rečenica kojom se možda i najslikovitije objašnjava pojava da ćeš bez obzira koliko si dobrih stvari uradio nekada, uvek ostati zapamćen po onome što si zasrao jednom, i to debelo.
- De si matori, sto godina. - Ćao Sale. - Opaaaa i dalje se furaju merdevine a? Je l' još ideš okolo, pentraš se na prozore i snimaš pičke kako se skidaju? - Alo matori, imam ženu i troje dece sada. To sam radio sa četrnaest godina. - Ma važi, a merdevine? - Radim kao moler. - Sve ti verujem. Nisam ti ja žena da me ložiš kako si moler. Još voliš gledaš pičiće kako se skidaju a? - Beži bre u kurac budalo. - Ozbiljno. Godinama te već zovemo Đole Rašomonac. Pa bio si u zatvoru zbog toga. - Kad bre? - Pre dve godine valjda. Šest meseci. - Bio sam u Rusiji, radio sam na građevini debilu. - Eto vidiš. Sagradi sto mostova, a popuši jedan kurac i nikada nećeš biti mostograditelj, već pušač kurca. Tako to ide.
Teška reč dužine neke švabske kovanice, još teža mera kojom sami sebe kažnjavamo. Auto šamar koji dovodi do pada sa merdevina, na poziciju pukog dudlača kurca. Rešavanje besmislenog zadatka iznova i iznova. Sedenje. Tovljenje guzice. Valjanje u izdrkotini lenjosti. Ruka na kurcu umesto na olovci. Skupljanje zlatnika u multiplejer igri. Svakog petka i subote oči uprte u jebenu svetleću kutiju umesto u neke sise. Bezvoljnost, manjak samopouzdanja, pogled ka tuđem dvorištu dok sopstveno zvrji prazno. Stvaranje lažnih ambicija koje izjutra vetre sa alkoholom. Čekanje na odobravanje drugih koje ne stiže, još mnogo bezvolje i lenjosti. Očajanje jer su od tebe bolji ljudi koji zapravo mrdaju guzicom, dok ti u "Blicu" čitaš kod kog kozmetičara Kristina Kovač depilira pičku. Kupovina miša sa dodatnim igračkim tasterima, jastučnica sa gargojlom u dvadeset i petoj godini. Tvoje svetle farmerke zasrane nutelom i višnjama. Računanje koliko je još strana ostalo do kraja knjige, odlaganje iste na stranu i šatro ostavljanje za sutradan. Tvoja potreba da bleneš i češeš muda, dok ti iz usta cure bale kao potvrda pretvaranja u masnog ništavnog imbecila.
Za početak, ugasi torent "Malih Fokerovih" i deinstaliraj taj drljavi korejski MMO.
Tri američka veterana. Tri ratna havera. Česta imena koja su značenje proširila i na tipove karaktera. Sada bilo gde u svetu možeš da naletiš na nekog Džimija recimo, ili ma kog od ostala dva Dž.
Džimi je Džimi, i tu nema mnogo priče. Nevičan ljudima, niko ga do kraja nije upoznao. Ne snalazi se baš u ovom svetu, ne sviđa mu se sasvim, želi da ga menja, a ne može da ga promeni. Zato je Džimi tiha, umetnička duša, zamišljen, stalno zagledan u nešto, odsutan. Podizači raspoloženja, alkohol, "jedna žena odnela je sve" ljubavi, Pink Flojd i često zatvaranje u sobu i sebe su delovi Džimijevog lika i dela. Kasnije, ako doživi to "kasnije", brada, zapuštenost, neki truli brak, uz malo sreće dete koje ga vuče napred, i neko čistokrvno umetničko delo koje mu je život dozvolio da ostavi svetu.
Džoni je lepotan, mladi šmeker, kicoš, mangup, nadasve dobar momak, koji je kasnije napravio par grešaka u životu. Brz, previše brz, divalj, iskren, jednostavan, jednako pun manira i uličnih fazona, zavodnik, tip kog bi matorci zvali na partiju šaha, decaci na fudbal, tašta na nedeljni ručak, Siniša u reprezentaciju pa i da ne zna himnu... Ipak, Džoniju se nešto uvek desi pa da tu tuđu ljubav prekrije sažaljenje, seta. Zagriju mu plahovito srce, pošalju ga u rat... Ili poveruje džukcima da je posao čist. Možda je gurao tamo gde ne sme. Ako je Džimi dusa, Džoni je srce. A kakvo je to srce ako ne krvari. Pod stare dane, muva se bircuzima, i dalje doteran, prave kičme, stara škola. I svi koji ga znaju, nakon razgovora sa njim, zagledani u njegove odlazeće korake, sa uzdahom pomisle, a "mogao je da bude veliki, samo da je malo manje 'igrao za raju i zanemariv'o taktiku'". Samo ta raja mu onda i ostane, sve hoće svoje.
Džek. On je jak, ćutljiv, mračan. Uvek tu, na kraju nekog šanka, uvek sam, jer je tako hteo. Spartanska snaga, lakonski odgovori, čelična pravda. Ako je Džoni jednostavan, Džek je binaran. 0 i 1, dobro i loše, crno i belo. Voliš ga ili ga mrziš. Kao i on tebe. Njega zadesi dilema, izbor, gde nema crvenu i plavu pilulu, već gomilu izlaza, opcija, borbi, bekstava... I on zagrize najveći komad, obuhvati mnogo ljudi koje želi da zaštiti, primi najviše udaraca, bez ijedne reči, žalbe, i jedino što ga posle održava živim je saznanje da je ostao dosledan sebi. Džek ne pravi kompromise, radi ubeđenja ide rukama na nož, nožem na metak, Jugom u Budvu. Poraz je opcija, predaja ne. Muda od dijamanta.
Oni su trojka koja bi mogla da sarađuje samo na putu za Oz. U stvarnosti, Džoni traži priču, ljude, osmehe, zaborav na sat, bekstvo od misli, Džek ne voli društvo ljudi, ali ni samoću, i trazi prikrajak, okrajak, kutak, gde je dovoljno blizu i daleko, sve to dok Džimi u begu, tamo iza roletne, stvara novi svet.
Završila se još jedna radna nedelja. Otišao si kao i toliko puta do sada sa drugom u kafanu na po jednu.
Halapljivo navrćeš prvu rakiju. Ipak je radna nedelja gotova, valja se dezinfikovati. Malo ti se prospe i po bradi. Dok spuštaš čašicu i brišeš svoju bradu, vidiš jednu malu kapljicu rakije kako, poput suze, klizi niz spoljnu ivicu čašice. Ne znajući zbog čega, zagledaš se u tu suzu.
Navrnu i prva sećanja, ko zna odakle i zbog čega. Setiš se slike sa bukvarom i bojicama, dok si još maštao da postaneš pilot, drugara iz osnovne sa kojima si odavno izgubio kontakt, prve dečije žurke na kojoj si mešao crni i žuti sok, sve do prijemnog ispita. Onda srednja škola - prvo pravo zaljubljivanje, batine, prvo teško alkoholisanje, eksperimentisanje sa raznim stvarima, prvi prijatelji za ceo život.
Fakultet je bio najlepši period tvog života. Studentske žurke, zezanja, spavanje po ko zna čijim kućama, i prvi ukus slobode. Čini ti se da nije bilo memljivog podruma ili ćumeza u kom nisi stanovao. Posle izvesnog vremena, kada kupuješ stvari, više ne gledaš šta je najlepše, nego šta ćeš lakše preneti dalje u svom nomadskom životu. Osetio si po prvi put i šta znači biti gladan. I šta znači raditi, kada ti je kičma pukla preko studentske zadruge, ali si imao prvih par zarađenih crvendaća u životu. Saznanje koliko se teško dolazi do para te je i nateralo da se zabarikadiraš, ostaviš sve po strani i završiš fakultet.
Setio si se i NjE. Ko zna zbog čega i odakle se sad ona pojavila. Kao duh iz prošlosti, koji ti više apsolutno ništa ne znači, čak i ne možeš da veruješ da si sa NjOM ikada i bio. Ali ti je iz nekog razloga drago sećanje na NjU. I koliko god da ih je prošlo između NjE i ove sadašnje, TVOJE, opet ti je nekako draga i pomisao na NjU, i pored svih neprospavanih noći, muka, šetnji po zabitim uličicama samo da se izduvaš, sumnji, strahova, tuge... Shvataš da te je i to očvrslo, i da si zahvaljujući i NjOJ postao čovek. Čovek koji zna šta hoće, koji zna i da pati, da guta, drži u sebi, da bude strpljiv, ali i da uzme ono što želi.
I dođe ti teško kad se setiš onog malog i neiskvarenog klinca koji se slikao sa bukvarom i koji je maštao da postane pilot. Da je znao šta ga sve čeka i kakav će usput da postane, da li bi verovao? I da li bi danas umesto tog klinca plakala rakija kad mu dođe teško, ili bi taj klinac ipak smogao snage i zaplakao da je danas tu, samo da je znao šta ga sve čeka i čega sve da se sačuva usput?
Drugar te prene iz misli. Stigla i druga tura, a ti se zagledao u prvu čašicu.
Žurno brišeš suzu sa čašice dok je neko nije primetio, i nazdravljaš za kraj još jedne radne nedelje.
Vlade Đurović je košarkaški stručnjak koji je konsultant u svim emisijama. On je večiti pesimista, on je samokritičan, nikada ne trči pred rudu, jednostavno zna da ne postoji savršenstvo. Da naiđe na ribu sa savršenim proporcijama, on bi rekao da je pre tri godine imala karijes na trojci, ali čovek je jednostavno perfekcionista.
- Vlade, prošli smo u drugu fazu i preneli četiri boda. Vaše mišljenje? - Pa, jesmo mi prošli u drugu fazu, ali postavlja se pitanje kako smo mi to učinili. Ukoliko ponovimo greške iz prethodnih utakmica, crno nam se piše! .......................................................................................... - Vlade, nakon pobede nad Francuzima, mi smo prvi u grupi i idemo na Finsku u četvrtfinalu. - Jesmo mi dobili Francuze, ja to ne mogu da osporim, ali Parker nije kao što je nekad bio, a ne igra im ni fenomenalni centar Noa iz Čikago Bulsa. Ne bih ja naše momke dizao u nebesa, Finci su veoma neugodni! ........................................................................................... - Vlade, ja ne mogu da dođem do daha od uzbuđenja, Srbija je prvak Evropeeeeeeeeeeeeee. Dajte šampanjaaaaaaaaaaaaac! - Nismo igrali dobro, ali važno je da smo pobedili. Ali ono najvažnije, a to je Svetsko prvenstvo tek predstoji. Nemojte da mi sipate taj šampanjac, ne pijem alkohol.
Reč u rečenici koja bi, u svim svojim varijacijama, trebalo da istoj pridoda dozu emancipovanosti čoveka koji govori nešto sagovorniku, gde isti zapravo istom istinski iritira istog.
Ne sinko, nije ti to isto kao siromaštvo. Siromaštvo je samo finansijsko stanje koje može biti prouzrokovano raznim faktorima na koje čovjek ne može uticati. Čist deficit novca, bez koga u današnje vrijeme ne možeš. Nešto iz čega se možeš izvući radom, upornim trudom i jakom voljom. Ne moraš se nikada potpuno izvući ali bitno je da se boriš, i svejedno ćeš ga pobijediti.
Bijeda, to ti je nešto drugo. To ti je ono hronično odsustvo duha, poletnosti i mentalne snage koje obuzima čovjeka. To ti je porok, baš kao i ova rakija. Jednom kada ti se uvuče u kosti i potekne krvotokom, gotovo ga je nemoće izbaciti. Parazit koji se hrani tvojom energijom i tvojom dušom, bolno je unakažava. Znam, ljudi ga mješaju sa siromaštvom jer najčešće dolaze pod ruku, pa te zajedno, onako neimunog shrvaju i unište.
Na bijedu se jednostavno navikneš. Predaš se ništavilu oko sebe, dopustiš životu da se igra ringišpila sa tobom, nikada ne ulazeći u otvorenu borbu sa svojim demonima. Povučeš se bez otpora, kriviš zle ljude i goru sudbini, kriviš život. Tada te obhrva i siromaštvo, tuga, nesreća.Tako sinko, samo uništiš najfinije djelove sebe, pretvoriš se u onog vječitog nezadovoljnika koga si do skora prezirao. Dođe starost, a ti jadniji nego ikad, sa vagonom neispunjenih snova. Naravno da onda svi žele da se vrate u prošlost, da život skrenu drugim tokom. Ali malo morgen, onda to nije život već naučna fantastika...
Zato sinko, ustani sada i poleti u život, bori se do poslednje kapi damra i ne dozvoli da te obuzme bijeda. Nikada ne ustukni ni pred čim, obuhvati život objema rukama i nauči da pobjeđuješ sam sebe...
