Leći na minu
Ortak i ti na nekoj truloj žurci. Među prisutnima ima do dve dobre ribe, a jedna od njih se šacuje sa tvojim ortakom. On bi da joj priđe, ali, avaj, ona ima drugaricu gabora, groblje svih grobalja, ma orah iz ruke joj ne bi uzeo. Ipak, za drugara moraš da legneš na minu. Odvajaš gaborku, on odvaja lepoticu, sutra se on hvali, a ti jedva čekaš sledeću žurku kada će on morati da legne na minu.
kolega bosanac
Svaki student u Srbiji ima bar po jednog kolegu bosanca.
Nenormalno iskren covek, prosto nas spusti na zemlju kada kaze "ne seri matere ti", sto je svakom ponekad potrebno.
Ceni prave vrednosti: jagnjetina, ribe, domaca rakija i vunene carape.
Ne ide mu matematika, al sto prepisuje lik!
(tj. nema neke skole al je "nacitan")
Ponekad zvuci malo sirovo, ali uvek pogadja direktno u centar:
Ja: Brate, vidi ovu ribu, izaso sam s njom vec par puta...:))
Kolega Bosanac: ...jesi jebo ti to?
Ja: Ma, polako...riba mi je bas gotivna! Necu odma da je napadam, fina je to devojka!
Kolega Bosanac: ...ne seri matere ti!
Tenkovska podrška
Jedna ili više visoko-gabaritnih osoba ženskog pola, koje imaju običaj da se "šlepuju" uz dobre ribe.
Ponašaju se zaštitnički prema svojim lepim drugaricama.
Tu su da nas mrze.
Tu su da im kazu - "Previše si popila, pokušava da te iskoristi, hajmo kući."
Tu su da nam sjebu koncepciju u svakom smislu.
Žurka tek počinje, i lagano dolaze zvanice i nezvanice.
Očekujete neke kvalitetne ribe koje ste upoznali ovog leta na moru. One ulaze.
Njih dve sijaju.
Za njima ulaze tri "tenka".
Mrze vas. Vi već to vidite. Niste ih ni upoznali još, ali vas one već gledaju svojim sitnim očima pakosno.
Zamisljate sebe kao veliko prase na poslužavniku sa sve jabukom u ustima.
One zadovoljno oštre noževe o viljuške.
---flash forward--
Žurka se lagano, ali sigurno raspada.
Vas dvojica sedite sa te dve divne devojke sa mora.
TENKOVSKA PODRŠKA za to vreme trpa ostatke hrane u sebe kao municiju, koju će pre ili kasnije ispaliti na vas i sjebati vam veče.
Konačno jedan od vas preduzima nešto i kreće da se ljubi sa jednom od dve lepe devojke.
TENK oznake 187-52 (obraća se devojci koja se ljubi): "ANA!! Ti si definitivno previše popila! Hajmo lagano, vidiš da hoće da vas iskoriste, sad kad su sve devojke izgustirali!
TENK oznake 162-55 (ispada joj hrana iz usta, ali podržava koleginicu klimanjem glave)
TREĆI TENK je zakazao, vaš mnogo dobar drugar koji nema ni grama probirljivosti kad popije se žrtvovao za ekipu.
Tenkovi to uviđaju i povlače se.
Ovo je izgleda bilo vaše srećno veče.
Sito i rešeto
Previše životnog iskustva za običan ljudski vek.
Zamišljam jedan takav primer:
Sa 14 godina mobilisan, 1914. godine. Cerska bitka. Ranjen. Valjevska bolnica. Kolubarska bitka. Povlačenje preko Albanije. Tifus, dizenterija. Bolnica u Africi. Svuda oko njega smrt. Povratak u jedinicu. Proboj solunskog fronta. Ranjen. Juriš do Beograda, 500 km. Izgubio u I Svetsko ratu tri rođena brata, sestru, oca i još mnogobrojne iz šire familije. Onda, dalje do Slovenije. Ostanak na granici sa Italijom još nekoliko godina. Ranjen. Vrbovan u obaveštajnu službu. Ženi se i ima šestoro dece, od kojih troje umire u ranom detinjstvu od bolesti.. Putešestvije po celom svetu do izbijanja II svetskog rata. Ponovo u ratu, pada u zarobljeništvo. Logor ‘Mathauzen’ preživljava sa 40 kg telesne težine. Vraća se kući i saznaje da mu je žena poginula u bombardovanju savezničkih aviona, pred oslobođenje. Ponovo se ženi. Četiri godine traga za decom i pronalazi jednog sina i kćerku u hraniteljskim porodicama. Vraća se sa njima kući. Ponovo radi za obaveštajnu službu, do penzije.
U međuvremenu, njegova deca završavaju visoke škole. Dobija unuke.
Uživa u prepodnevnim šetnjama Kalemegdanom i odmaranju na klupi. U stanju je da dugo gleda ušće Save u Dunav, satima. Posmatra dve vode koje se pred njim sastaju i seća se svog boravka u zemljama odakle izviru. Misli mu se zapliću, pogled zamuti. Ništa oko sebe ne čuje.
Onda ga prene oštar udarac u klupu. Trgne se i vidi lice mladog dečka, kao što je bilo njegovo kada je prvi put mobilisan. Junoša u jednoj ruci drži limenku piva, kao i njegovo društvo, preko glave im navučene kapuljače, jedva im razaznaje lice u sumraku. Pomisli u trenu da je on je njihovim godinama u ruci držao pušku i šajkaču na glavi. Razjapljenih usta, sa pivskom penom na uglovima usana, onaj što je šutnuo klupu, urla na njega:
- Š’a si zin’o fosil? Čekaš grobara? Bolje ne čekaj, skoči sam dole, i hi hi hi...
Celo društvo se kida od smeha.
On se samo prekrsti, promumla nešto sebi u bradu, lagano ustane i pođe kući.
Umire u snu u 98. godini, umalo da doživi i bombardovanje. Na njegovom grobu bi trebalo da piše:
Анастас Петровић
1900-1998
прошао сито и решето