Obrve
Патња остављеног мужјака се углавном своди на чежњу за измаклим сисама и гузовима.
Ја то наравно разумем, нећу овде да глумим лажног моралисту.
Имао сам и ја једном нечије сисе, увече сам се успављивао уз њих, јутрима сам им то компензовао кувањем кафе, писањем слова на папиру или куповином ситних потрепштина.
Такво понашање се обично обије о главу.
Рецимо- идеализујеш те сисе и онда дође тренутак кад ти се оне покажу.
Схватиш да си се социјализовао уз к.
Све се сруши, а ти проклињеш себе због незахвалности.
Тако да, у реду је, патим и ја за таквим стварима из прошлости.
Људи смо, волимо да се трљамо, волимо меко под прстима и нормално да недостаје.
Али, постоје и неке специфичне фазе у осећању одсуства.
Сетиш се неких ситних навика, тикова, сетиш се необичног изговарања појединих комбинација слова.
Сетиш се обрва ...
То мене растура.
Ткиво стари, атрофира, губи вредност под туђим прстима, и онда лакше подностиш његово одсуство.
Али обрве, то су ти чувари планета.
Оно о чему си маштао док није постало телесно.
Тако и ја мислим на те дивно груписане длаке.
Гледао сам је у обрве, нисам имао храбрости да понудим свој поглед њеним очима.
Онда сам почео да их уходим.
Углавном у сновима.
Пизда не сме да излаже лице људима.
Причао сам са њима о снегу, или о неким нотама ...
Маштао о промењеном себи.
О бићу које има пут али не и трајање.
Било је лепо, веруј ми.
Лепо је кад се постидиш пред неким.
Пред нечијим обрвама.
Кад знаш да би се распао од једног покрета тих дивних малих становника лица.
И да ништа не би остало од тебе ... Од оне одвратне сујете која те целог живота закуцава ...
Да, то је кад двоје имају један пулс.
Једну перцепцију стварности, један страх од буђења.
И ништа се не дешава ...
Ћутао сам јој у обрве, није се бунила ...
Оно што је било после припада логици пропасти.
Неумитности једног процеса који тече паралелно са временом у теби.
Не желим да причам о томе.
То мора да се плати.
Свака радост се плаћа.
Само желим да размислиш следећи пут кад те ухвати жал за сисама ...
Komentari

Lepa ti je ta patetika... Baš je lepo biti tužan ponekad, zar ne? Uvučeš se u taj osećaj samoće i odbačenosti, ništa te ne zanima, ništa ne osećaš, osim tuge za samim sobom... I tako, žališ sebe, plačeš u sebi ili van sebe, ako te nije sramota i razmišljaš o tome šta je pošlo naopako. A onda ti sine:
naopako je pošlo to što si zverao u obrve, a nisi je krvnički stezao za sise i šljepao po dupetu!
I kažeš tada sebi:
- Možda sam ovaj put napravio propust, ali sledeća... Sledeća će da dobije duplu dozu!
Ali naviknut na zveranje u obrve, vremenom zaboraviš na obećanje dato sebi i ništa ne uradiš. I tako se vrtiš stalno u krug. Vrtiš se stalno u krug. A ljudima nije jasno što si tužan.- c
Sjajno napisano.ne vidim zasto bi neko na ovo dao -.
Od mene jedan veliki + - o
Takođe, +
- J
Ozeni me! +
- Ž
Е, па, ја ово волим.
- J
Ma odlicne su, veruj mi :)
- Ž
И да, сви који читају, да читају уз приложени снимак. :)
- e
Pod sisom ti obrvu posmatram...
Eh, živote, zašto moje uši čuju samo između 20 i 20 000 HzSvidŽa mi se jako!
- fe
Lepo je, slazem se sa tobom. "Гледао сам је у обрве, нисам имао храбрости да понудим свој поглед њеним очима", pronasao sam se, ali bas.
- Lo
meni su lipe crne lepo oblikovane obrve. :D
