Pismo
то ти је
писање у посебном стању свести.
Пре свега, треба да се распадаш и да имаш свест о томе.
Умирање је ходање док се распадаш.
Неки то зову Туга.
Увек се пише Одсутном.
Ако је присутан, онда ти је некако сив
и мртав.
Па не пишеш покојнику.
Или кад ти недостаје.
Неко.
Нека.
Као засебни универзум у једном телу.
И души.
Као спокој и вечност
након раскорака са срећом.
Ћао
Знам да сам досадан, тј. јадна патетична Рупа од бића,
знаш и ти.
Није ме брига.
Причао сам данас с тобом.
На неким степеницама, било је хладно.
Имала си косу и смејала си се
очима.
Очи су ти велике и нису празне, кад се смејеш, постајем мали (шврћа) поново.
И држао сам ти руку.
Док си се смејала.
Спавао сам на кожи.
Остао јадан
Јеби га,
распадам се 20 година
сада више и не осећам
како се откидам по улици и шахтама
Нека се мрви
Нека пада
Као киша ја сам киша
Људи ме -- избегавају, и ја избегавам њих.
Некада сам их мрзела
јер се и они распадају.
али на други начин
Они су рођени мртви.
Зато сам те волео.
Болестан сам од људи.
Болестан
Има и жена
које ходају
и умеју да се смеју
Али то су све странци
Мој ум не може да поднесе
Њихово присуство
Зато пишем теби
која си одсутна
и Бићеш заувек
одсутна
