Pismo
to ti je
pisanje u posebnom stanju svesti.
Pre svega, treba da se raspadaš i da imaš svest o tome.
Umiranje je hodanje dok se raspadaš.
Neki to zovu Tuga.
Uvek se piše Odsutnom.
Ako je prisutan, onda ti je nekako siv
i mrtav.
Pa ne pišeš pokojniku.
Ili kad ti nedostaje.
Neko.
Neka.
Kao zasebni univerzum u jednom telu.
I duši.
Kao spokoj i večnost
nakon raskoraka sa srećom.
Ćao
Znam da sam dosadan, tj. jadna patetična Rupa od bića,
znaš i ti.
Nije me briga.
Pričao sam danas s tobom.
Na nekim stepenicama, bilo je hladno.
Imala si kosu i smejala si se
očima.
Oči su ti velike i nisu prazne, kad se smeješ, postajem mali (švrća) ponovo.
I držao sam ti ruku.
Dok si se smejala.
Spavao sam na koži.
Ostao jadan
Jebi ga,
raspadam se 20 godina
sada više i ne osećam
kako se otkidam po ulici i šahtama
Neka se mrvi
Neka pada
Kao kiša ja sam kiša
Ljudi me -- izbegavaju, i ja izbegavam njih.
Nekada sam ih mrzela
jer se i oni raspadaju.
ali na drugi način
Oni su rođeni mrtvi.
Zato sam te voleo.
Bolestan sam od ljudi.
Bolestan
Ima i žena
koje hodaju
i umeju da se smeju
Ali to su sve stranci
Moj um ne može da podnese
Njihovo prisustvo
Zato pišem tebi
koja si odsutna
i Bićeš zauvek
odsutna
