Kad kao mali od svih nereda koje možeš napraviti, baš nađeš za shodno da se usereš.

Opravdanje za sve.

Dokaz čiste, iskonske ljubavi prosječnog balkanca prema svojoj supruzi.

Demokratija je društveno uredjenje u kome je broj lobanja važniji od broja mozgova.

Kada se oženiš/udaš, skućiš, dobiješ decu, nakon 10-ak godina ustaneš ujutru za posao, pogledaš kroz prozor i vidiš svoju decu kako sa decom iz komšiluka paradirajući rančevima i sveskama idu u školu. E to je parada ponosa.

Блок програма у коме ти на почетку кратко кажу "добар дан", а онда пола сата објашњавају зашто није добар.

Ono što postaneš kada diplomiraš.

Последњи стадијум самоће.Толико си изолован од друштва да те се ни мобилна мрежа на коју си прикључен не сећа да постојиш.

Емисија за девојчице са манекенским амбицијама.

Svetska akcija za smanjenje potrošnje električne energije koju je Srbija odavno otplatila sa raznim restrikcijama i kvarovima na električnoj mreži od početka devedesetih do dana današnjeg.
Cenim da smo odradili za dobar deo Evrope.

Svako je u svom detinjstvu imao nekog jezivog lika u komšiluku koga se plašio. Imate 5, 6 godina, igrate se na ulici, kad nailazi On. Čupav, zapušten, ogromna neuredna brada, izgužvana odeća u kojoj ga stalno vidite, prazan i izgubljen pogled, kao da ne primećuje ni vas, niti bilo šta oko sebe, lagano se kreće, deluje poput neke prikaze. I čini vam se da bi prošao kroz vas da se ne pomerite. On se približava, sve prestaje, svi stojite i gledate ga sa strahom dok prolazi. Zatim zvučno odahnete kad ode i počinjete da nagađate šta je s njim. Niko ga nije čuo kako priča, možda je bolestan, možda je manijak...a nikako da shvatite zašto vaši roditelji za njega kažu da je dobar dečko.
Posle prođe neko vreme, prestali ste da ga viđate, porasli ste i prepričavate s društvom kako ste se plašili dok ste bili mali i nikad niste shvatili ko je on i zašto je bio takav.
Onda završite srednju školu, upišete fakultet, provedete u studentskom domu nekoliko nezaboravnih godina, sve dok ne postanete apsolvent i na kraju rešite da prekinete zajebanciju i vratite se kući da spremite te najteže ispite koji su vam ostali. Navalite na knjigu i učite mesecima, ispit za ispitom, jer nemate kintu, a mator ste konj. Sve slabije izlazite, učenje vas mučno isrpljuje i sve drugo osim knjige vam postaje nevažno. Ne sećate se ni kad ste se poslednji put videli s društvom.
I onda jednog dana kad ste napravili pauzu i izašli na vazduh, prolazite pored nekih klinaca u vašoj ulici koji su u međuvremenu porasli i čujete kako vam šapuću iza leđa: "Eno ga onaj jezivi!".
Dođete kući, stanete pred ogledalo, pogledate svu onu kosu i bradu u koju ste zarasli poslednjih meseci i vidite onog istog tipa kojeg ste se plašili dok ste bili mali. I tek tad vam postane jasno...

To je neki period kojeg se sa simpatijama sećamo kada se nađemo pred nekim problemima sa kojima se susrećemo prvi put u životu pa nam sve muke pre toga izgledaju smešne u odnosu na postojeće i trenutne. Ma kakvih problema imao sada, nekad će ti i ovi dani izgledati kao "oni dani".

Lažno punjenje za praznu dušu.

San svakog studenta ekonomije, trgovine, preduzetništva ili nekog poslovnog menadžmenta - napredak, ugled medju kolegama, radnik meseca svakog meseca, šefova desna ruka..Postiže se vrednim radom, sticanjem novih znanja i sposobnosti, odlučnošću, sigurnošću i poštovanjem pravila radnog mesta - dolazak na posao na vreme, ispavan, obrijan, očešljan, ispeglan, ljubazan i nasmejan. Poželjni su prekovremeni sati na poslu, dodatno zalaganje, i stavljanje sebe na raspolaganje nadredjenima kada god je to potrebno. Posao je naporan ali nije prljav, roditelji i preostali prijatelji su ponosni na tebe, a plata pokriva sve tvoje kredite i polako raste : dobijaš povišicu pa unapredjenje, bolja kola od firme i plaćeno letovanje. Stavljaš plazmu i u spavaću sobu, novu kuhinju (mada ni staru nisi koristio), dižeš još jedan kredit za nov nameštaj, svodiš račune i u glavi ti uporno stoji jedna misao - Moram još da napredujem. Radiš još napornije, ubedjen si da živiš srećno, i osetiš se zadovoljnim sobom kada prodješ pored nekog klošara koji se nije trudio dovoljno. Ne razumeš ljude koji nemaju para za račune, i družiš se isključivo sa kolegama sa posla. Polako stiže i trideset peta, već si na dobrom položaju, dosta toga zavisi od tebe, i odavno si radnik za primer u svojoj firmi, nadredjen si sve većem broju ljudi, i osećaš da te ništa ne može zaustaviti. Stiže i četrdeseta. Sediš na sofi u dnevnoj, gledaš sve ono što si radom kupio, persijski tepih, kristal i mecesnu, osećaš se zadovoljno, ali lagana zebnja te proganja već neko vreme, i počinješ da svodiš račune.
Imaš četrdeset, postigao si toliko toga, ali ne i ono najvrednije : nemaš prave prijatelje. Ti i žena ste gradili karijere, za decu niste imali vremena, i sada je već kasno. Možda nikad nećeš čuti reč tata upućenu tebi. Toliko vremena ste proveli na poslovnim putovanjima, da se jedva i vidjate, retko stignete zajedno da spavate, a sve više počinješ da sumnjaš da te vara, da će tražiti razvod i uzeti pola od svega što si radom i zalaganjem stekao. Kod kuće te čekaju pas kojeg ne stižeš ni da vodiš u šetnju, i hladna večera u frižideru. Stvorio si toliko toga, uspeo si u životu, a osećaš se prokleto sam. Srećan?

Hiljadu puta sam čuo pitanje - kako je moguće da oni iz South Parka mogu onako da prozivaju sve redom i da im niko dosad nije došao glave? Odgovor nije mnogo komplikovan. Privid demokratije važniji je od same demokratije.
Svaki prosečan Amer treba ventil. Kao što su npr.Simpsonovi. Čovek dođe kući, pogleda seriju koja ismeva i njega i celu naciju, nasmeje se, počeše između nogu i bude mu lakše. Vremena su postajala teža, pa je bio potreban i jači ventil. Pojavio se South Park. Prozivanja, bogohuljenja, krvi do kolena...sve zarad hleba i igara. I kad čovek vidi da možeš najsurovije da se sprdaš sa predsednikom i svim važnijim ličnostima u državi, a da te niko ne dira, šta može da pomisli, nego da demokratija deluje. Sistem funkcioniše. A ta prozvana vlast ne samo da ne ugrožava serijal, nego ga i podstiče. Što surovija sprdnja, to narod mirniji.
I kod nas se taj pelcer primio. Nažalost, ne u animiranom obliku, već u jednoj emisiji u kojoj se redovno prozivaju najmoćnije grupacije u državi, prikazuju dokumenti sa imenima najopasnijih ljudi, emisija čiji autor zna sve i koji će "svima njima da pomrsi konce!"
Prosečan Srbin će doći ozlojeđen jer je dobio otkaz, upaliće tv i gledati kako neki bezmudi autor raskrinkava upravo onog ko je kriv za njegovu sudbinu. "E, tako treba! Konačno da neko i u ovoj državi ima muda da Njega stavi na tapet! Ženo, donesi pivo, jebem li mu majku majčinu!"
Jadnik će odgledati emisiju, naslušati se najstrašnijih optužbi protiv Njega, popiće pivo, počešati se između nogu, kresnuće ženu i zaspaće miran. Kao jagnje. Misliće da se ipak nešto menja. Da ima nade. Da nikom ne gori do zore. Za mesec dana, neki novi serijal, neki novi On, a na Njega se već zaboravilo. Nikom ništa.
I opet će čovek da popije pivo, počeše muda, kresne ženu i zaspe. A On i Onaj će i dalje piti Jack Daniels i kresaće tuđe žene, dok se za češkanje njihovih muda čeka u redu. Ali naš jadnik će i dalje da gleda tv i da se divi autoru koji ima 'muda do kolena'. Baš zato što ih prirodno nema.
I ne pomišljajući da možda baš taj autor u ovom trenutku češka muda upravo Njemu.

Sve je relativno.
Samo para nikad nema.

Prefiks za otaljavanje laži.

Издркавање у 21ом веку је феномен настао као последица глобализације, а пре свега потрошачког друштва; у коме те мегаломанске препохлепне компаније терају да живиш да би радио (самим тим и трошио), а не обрнуто како је и природно да радиш да би живео. Врло систематичним, поступним, курвинским маркетингом који је захватио апсолутно све поре друштвеног живота, такав став успева да се одомаћи у мозговима као нормална појава и од људи направи издркане будуће полукиборге.

Krivicom mass medija, danas veoma rasprostranjena pojava. On je sam zato što "ona" nema sise kao pornićarka koju je gledao celu noć, dopalac na nozi joj je veći od palca i ama baš ni malo ne podseća na Andrianu Limu. Ona čeka Miškovićevog sina sa filmskim gestovima Ričard Gir-a, koji uzgred izgleda kao Brad Pitt u mladjim danima.

kada se članovi benda slažu i sve štima ali se na kraju ipak raspadnu usled učestalog konzumiranja droge.