Najlakši način dolaženja do braka.

Vrh, ali za ronioce.

Уважавани члан ромске популације, обично је био неки свирач или пјевач.

Погодак на који су дјеловале све могуће силе, од земљине теже до црне магије.
Ударила од пет до педесет и пет пута у обруч и лопта се некако отелила па ушла у исти.

Доказ одрастања у правог момка.
Тројка шутнута од стране дјетета узраста од 7 до 10 година је значила престиж. Ко год био тог узраста, а могао је да добаци иза линије 6.25, био је сигуран да га остатак друштва посматра као момчину која има снаге.
У случају поготка, а обично бива да је тај погодак социјалног типа, стријелац се сматра за одраслог доктора кошарке и за вођу друштва, он је послат од Бога да нас гледа са висине и да даје кошеве.

Бар је тако он мислио...

Кошарка је његова љубав, али љубав коју искориштава и преко које долази до рибица које влаже на кошаркаше.
Шутира, трчи, закуцава по цијели дан. Нема други посао, само то, само хватање залета од тројке и закуцавање, то треба и мора се знати, јер то рибе воле.
Његове шишкице се њишу на повјетарцу као палме на обали мора, он је кул...
Не дај Боже да му се помјере од трчања, нема шансе, само може повјетарац да их носи.

Вођење лопте је мисаона именица, за пас још није ни чуо, а тимска игра му је већа непознаница од нуклеарне физике.
Ако га којим случајем наговорите да игра неку утакмицу на неком турниру, будите сигурни да ће његове руке бити златне... Али златне за његову косицу јер ће да је намјешта 80% минутаже, што се тиче игре, на то заборавите, јебе се њему за утакмицу, он добије лопту и мрчо гледа коме ће да је ували следећем, али је битно да је виђен ту на терену, знате како, рибице то воле, супер је.

Добије ли лопту, а играча отвореног нема, знајте да је први следећи покрет звиждук судије уз окретање руку јер идиот зна само да ухвати лопту и да се затрчи од тројке, ко ће да је води, није луд кад је тако лакше.
На крају утакмице у којој је бриљирао са својом фризурицом саиграчи нису били довољно добри јер нису знали да одиграју како треба своје позиције.
Али рибе, ееееее рибе....

Амери га возе због мерака, а Срби због нужде.

Помислили бисте да је то опори мирис, али није.
У неку руку и јесте, али опори мирис растанка, растанка са дијелом себе.
Волиш нешто, идеш за њим, скачеш као мало дијете кад видиш, плачеш кад вам не успије, плачеш као мало дијете и кад успије...

Од пелена су те научили да вичеш ЈУ-ГО-СЛАВИ-ЈА, да, баш са таквим редом слогова, и то си викао и док си вукао пола кила гована у пеленама, па и кад си узео Буквар у руке, и кад ти се свидјела Милица из I-3, викао си и кад си се сусрео са хемијом по први пут, кад си матурирао, увијек, кроз цијели живот...
Шврљао си YU по свескама, у ствари шврљао си ђе год си стигао.

И онда једног дана си непомично стајао гледајући непознате и небитне људе који раздвајају тебе и ту радост, како те одбијају од нечега што си искрено волио, онако, као мајку.
Гдје год се окренеш видиш нешто ново, нови људи иду тамо гдје си ти некада ишао са жаром и скакао, гледао са очима пуним суза, они иду тамо тек онако, из ината, иду да проспу неко срање које те никада није интересовало, које су пропагирали неки тамо људи пред камерама на сједницама и који се питају око тога што ћеш ти вољети убудуће.

Олимпијада, свјетско првенство, европско првенство... Шта бјеше то?
Пролазе поред тебе као вјетар за који ниси ни најмање заинтересован, штавише нервира те јер не можеш да уживаш у њему...
Поново гледаш људе који кењају унаоколо, који се кољу међусобно, који нису научили ништа већ дуги низ година, само су се затупили јер бију главом о зид.

На крају ти ништа не преостаје већ да се правиш луд и незаинтересован, носећи у себи терет због којег те други сматрају будалом, али знаш да то ниси, знаш да ће можда некада доћи вријеме када ћеш поново дати сву своју љубав и свој жар, дан када ћеш и ти поново скочити поносно на трибине и ускликнути име своје репрезентације која није вођена од стране оне багре која вас је раздвојила све ово вријеме.

Нада умире последња, али онако потајно се надаш да ћеш поново плакати док гледаш порниће своје репрезентације у којима они глуме мушки пол.

Феномен који се код људи јавља у многим ситуацијама, а испољава се у виду жаљења за разноразним срањима која су вам прешла у навику и траје свега неколико тренутака док се не врате у стварност.

Сједио си четири године у учионици са 25 идиота којима је хумор био познаница колико је ли мојој баби пред црквом интернет.
Све што су знали да кажу и провале јесте ''На курац те носам'' и ''Пушта ли се?'' ако не дај Боже чују да си у некој вези.
Трпио си болиде који су ти зујали туда четири године и због којих си се грозио да идеш у школу, али некако када дође матурско вече, буде ти жао, па бисте сви да понављате разред, да попадате.
Размишљање кући те води до неких дивних тренутака са свима њима у слоу моушну, присјећаш се уз осмјех.... Застанеш... Буде ти тешко....
Онда се тргнеш и сјетиш да је Злаја из прве клупе рекао да је напон на маси бесконачан, а Милан из средњег реда је цртао смајли на писменом из српског и жалио се зашто јединица.

Вуцараш се са дјевојком сто година. Све је бајно, дивно, љубавно, флафичасто и шарено, али се смориш, и шта онда бива? Тако је, мораш да раскинеш, не можеш више....
Дођеш, кажеш да је у теби проблем, да је она сувише добра за тебе, погледаш је, а њој крећу сузе...
Сјетиш се онда како сте прије само пола године трчали по плажи онако срећни и савршени уз повјетарац у коси, она је вољела да игра са тобом ПЕС, да се бијете на кантере, гледала је финале Лиге шампиона са тобом... Чак ти је написала и пјесму, приређивала ти изненађења... Ех, шта губиш, да ти је да се вратиш...
И онда се лупиш по глави да се премота филм и сјетиш се да нема три прва зуба, да јој је мајка врачара, а ћале месар који ти је увијек махао сатаром...
Е, да, сјетиш се оног пута када није било то што ти мислиш него су она и Зоки са друге године само учили голи под ћебетом на њеном кревету, и онај кондом им је растјеривао комарце....

Враћање у стварност, бол у курцу, идеш за својим послом.

О, да, прође основна, прође средња школа, а ваш највећи успјех у друштву и уопште животу су петице и жуљеви на гузици од сталног праћења часова, допунских настава, учења код куће...
Нисте видјели ни ж од живота, а треба да упишете факултет, да постанете академски грађани.
Како побјећи из свог тијела и избрисати претходне године живота у којима сте били практично биљка у одјељењу коју нико не примјећује, само се понекад сјети да постојите?
Како показати да и ви можете да будете живахни и да будете стока понекад?
Лако - уписати факултет ван вашег града, ван домашаја и контроле родитеља.

Ту све почиње.
Налазите собу, по могућности у студентском дому јер сте, јелте, одличан ђак, упашћете на буџет. Добијате цимера или цимерку и онда креће лудница.
На предавања се не иде, јер сте преслушали 12 година све могуће професоре и часове који су одржани, ма да, шта ће вам то, учићете пред колоквијум.
Понашање вам личи на нешто попут пса који је пуштен с ланца после јако дуго времена. Он трчи по дворишту, ломи се, удара главом у дрво, скаче по колима, по столовима, преврће столице, јури све што се креће, чак и пчеле, он је толико неиживљен да има енергије налик на Обеликса који је упао у казан са чаробним напитком.

Основну културу сте изгубили, ваљда је остала у бусу када сте оној баки опсовали све живо кад је кренула да вас пита да ли је поред вас слободно мјесто.
Браво, успјели сте, сада сте јачи за нијансу.
Зашто бисте персирали старијим од себе? Па то је за штребере неке тамо, али ви нисте то, ви сте супер-убер-кул студент, чији су родитељи далеко.

Углавном ваш студентски живот се своди на прву годину факултета гдје сте кул, фаца, ви јебете својом кулоћом, пијете, ломите, не дајете испите, у случају да сте женско постајете курва која ХОЋЕ ДА УЖИВА У ЖИВОТУ што обично значи да спава са сваким без обзира на мишљење других уз наравно подразумијевано алкохолисање и узимање лаких дрога.
АЛИ, велико АЛИ, сва кулоћа пада у воду дана када се полажу рачуни родитељима, када треба погледати у очи људима који рмбаче и ринтају да бисте ви рончили данима и да бисте покопали њихов углед, тај дан добијате нову кожну огрлицу и нов, јачи ланац којим ћете бити везани док не оснујете своју породицу, губите повјерење као газда који га губи када га пуштено пашче уједе за руку.
Браво, успјели сте у животу.

Вечито лагање самог себе и тешење просечног српског становника. Док нас Шваба, Амер и Енглез целог живота пенетрирају методом анално, ми очајнички причамо себи бајке о великом Српству и тако бежимо од сурове истине. Срби су најстарији народ! Небески народ! Бог чува србе! На тацни сервиране пароле које народна маса не размишљајући упија. Ако ова теорија икако може бити тачна, свеједно је неупотребљива јер у времену у коме живимо ствари су мало друкчије у пракси.
Немац и после руског разарања Берлина обнавља све
својим вредним РУКАМА (да, да, рукама, у уста га јебем) док ми кукамо клечећи раширених шака пружених ка небу, чекајући да нам неко баци комад бајатог хлеба да га господски поједемо ВИЉУШКОМ! Е па, не мож' то тако, мора се ићи даље, било па прошло, отвори очи, сагледај реалност и учини је бољом Србине!

Једноставно, јадно и бедно позивање на измишљену историју које никоме није донело добро. Употребљавају га неспособне плачипичке, да се тако непристојно изразим.

Крај радног времена рудара.

Најпознатије српско културно уметничко друштво у дијаспори.

Osoba koja se ponaša kao ti, radi isto što i ti, izgleda isto kao i ti.

Mitsko božanstvo koje u Grčkoj zamišljaju kao inspiraciju umetnika, a u Srbiji kao sisatu devojku.

Suptilan pokušaj romantičnog Talibana da dođe do pičke.

Kad vidiš lika ispred dragstora da pije pivo iz čaše.

Država kojoj preti da bude sledeća na meti SAD zbog bande koja je otela velike količine zlata, povredila ljudska prava i probila zvučni zid više puta.

Poznato je da ova banda radi u područijima od 100 i 200m solo i u grupi na svakih četiri godine i nanosi veliki duševni bol Američkoj naciji, samim tim oduševljenje ostatku sveta.

Zaštitni znak im je nonšalantnost sa kojom ulaze u poslednju fazu pljačke i vođa bande koji privlači ogromnu medijsku pažnju.