Феномен који се код људи јавља у многим ситуацијама, а испољава се у виду жаљења за разноразним срањима која су вам прешла у навику и траје свега неколико тренутака док се не врате у стварност.

Сједио си четири године у учионици са 25 идиота којима је хумор био познаница колико је ли мојој баби пред црквом интернет.
Све што су знали да кажу и провале јесте ''На курац те носам'' и ''Пушта ли се?'' ако не дај Боже чују да си у некој вези.
Трпио си болиде који су ти зујали туда четири године и због којих си се грозио да идеш у школу, али некако када дође матурско вече, буде ти жао, па бисте сви да понављате разред, да попадате.
Размишљање кући те води до неких дивних тренутака са свима њима у слоу моушну, присјећаш се уз осмјех.... Застанеш... Буде ти тешко....
Онда се тргнеш и сјетиш да је Злаја из прве клупе рекао да је напон на маси бесконачан, а Милан из средњег реда је цртао смајли на писменом из српског и жалио се зашто јединица.

Вуцараш се са дјевојком сто година. Све је бајно, дивно, љубавно, флафичасто и шарено, али се смориш, и шта онда бива? Тако је, мораш да раскинеш, не можеш више....
Дођеш, кажеш да је у теби проблем, да је она сувише добра за тебе, погледаш је, а њој крећу сузе...
Сјетиш се онда како сте прије само пола године трчали по плажи онако срећни и савршени уз повјетарац у коси, она је вољела да игра са тобом ПЕС, да се бијете на кантере, гледала је финале Лиге шампиона са тобом... Чак ти је написала и пјесму, приређивала ти изненађења... Ех, шта губиш, да ти је да се вратиш...
И онда се лупиш по глави да се премота филм и сјетиш се да нема три прва зуба, да јој је мајка врачара, а ћале месар који ти је увијек махао сатаром...
Е, да, сјетиш се оног пута када није било то што ти мислиш него су она и Зоки са друге године само учили голи под ћебетом на њеном кревету, и онај кондом им је растјеривао комарце....

Враћање у стварност, бол у курцу, идеш за својим послом.