(Српско-византијски гранични прелаз Делфи, година 1351. по Христу; византијска војска се повлачи пред српском)
Комнин: Ало! Ти, ти, буђави, долаз' вамо!
Панајотис: Изволите, господару?
Комнин: Бегамо овамо од Душана, ако дођу овамо, кажите да смо отишли оним другим путем, јасно?
Панајотис: Јасно као да вас жена вара, господару!
Комнин: Види га овај, па летеће ти глава кад прође Душан, еј!
Панајотис: Заправо неће господару, ја чекам да дође Душан па палим да будем гастарбајтер у Рашкој, трипут веће плате.
Комин: Само ти одради шта сам ти рек'о, па пали после и у Ахмениде ако 'оћеш.
(Комнин с војском одлази)
(пола сата касније, српска војска стиже до граничног прелаза)
Панајотис: Добар дан желим, молим вас да извадите пасоше на страници где вам је портрет и сачекате мирно да прегледам.
(војници ваде пасоше)
(пола сата после)
Панајотис: Хвала вам свима лепо, добро дошли у Византију, царство Христово на Земљи.
Душан: Ау јеботе, колико му треба да ми овери пасош, због три града сам пола сата изгубио, аупичкуматерину.
Михаило: Па лепо ја кажем, господине царе, да нису нормални, знате како је добро у овом нашем Новобрдском безвизном режиму, уђеш, спалиш и готово.
Душан: Ало, цариник! Ти, ти, буђави, где је прошао Комнин овуда?
Панајотис: Молим Вас да имате мало више поштовања према припадницима пограничне службе, Комнин је отишао оним путем узбрдо.
Душан: Овај мене зајебава, а? Је ли, а како је 3 000 људи отишло тамо, кад се не позна траг у путу?
Панајотис: Византија има марљиву службу, поносни смо на Путеве Византије.
Душан: (Михаилу) Овај мене стварно зајебава?
Михаило: (Душану) Ма јок, само је пигмифон, сачекајте да му пичку поломим, па ћемо видети куда су пошли.
(пола сата касније)
Михаило: Отишли су оним путем право пре 111 минута и 15 секунди, временски услови су били релативно повољни, док је Комнинов хороскоп предвидео да му се смеши пораз јер је Марс данас у кући Јарца.

(пољана у Мачви, година 1353. по Христу, 6863. ad Orbi conditum)
(војска српског и грчког цара Стефана Уроша IV Душана Немањића, која се креће ка северозападу да би пресрела упад мађарске војске, тренутно је поставила камп; кампу се приближава група непознатих људи)
Стефан Душан: Добро, мајку му јебем, јесам ли ја лепо рекао да оћу да ми одвојите свињетину од костију, је ли?
Григорије (кувар): Опростите, Ваше Величанство, изгледа да наредба није стигла до мене.
Стефан Душан: АЛО ХЛАПЕНЕ!
Хлапен: Да, Ваше Величанство?
Стефан Душан: Да се ухапси гласоноша који је носио моју наредбу Григорију и Григорије, да се проведу у Звечан и да их тамо 2 године држите на хлебу и води. Да ли је то јасно?
Хлапен: Наравно, Ваше Величанство. Имате ли још наредби?
Стефан Душан: Не, вољно си.
Хлапен: Захваљујем.
(Хлапен одлази, прилази деспот Јован Оливер)
Стефан Душан: Де си Јоване, змијо љута!
Јован Оливер: Господару, приближава нам се група непознатих људи из правца север-северозапад. Носе наше заставе, али нам се чини да нису наши.
Стефан Душан: Је л'? А што вам се чини?
Јован Оливер: Господару, толико смрде да су се коњи поплашили, послали смо пола чете да их смири.
Стефан Душан: Значи ђармански шпијуни. Ништа, слушај овако: Прво ћете да их истуширате шмрковима, затим ћете их довести овде пред мене.
Јован Оливер: Јасно, господару.
(пола сата касније; људи долазе пред цара Стефана Душана)
Стефан Душан: Гарда, вади мачеве и у борбени положај!
(гарда окружује непознате људе)
Стефан Душан: Е сад, кад смо ту, ко вас је послао да нас шпијунирате?
Човек из гомиле: Нико господару, ми смо Срби?
Стефан Душан: Је л'? Е ај ти мени тицо отпевај онда нешто.
Човек из гомиле: Моја мала носи сукњу мини, испод мини написала скини, моја мала носи сукњу макси испод макси написала такси!
Стефан Душан: Аааа богами лепо вас је Лајош опремио, ајде још једну!
Човек из гомиле: Моја мала нема предњи зуби, кад ме љуби језиком ме уби!
Стефан Душан: Е богами вас Лајош није довољно добро спремио, видиш да ниси испоштов'о граматику, мешаш падеже к'о моја Јелена кукове.
Човек из гомиле: Али господару, ми смо наши, верујемо само у бога и маику србиу!
Стефан Душан: Пријатељу, ако ти не знаш да се ова земља више не зове Србија, онда то значи не да ниси одавде, него да си још северније од Будимпеште, ако тамо уопште живе хуманоидна бића. Али пошто сам добре воље, нећу вас убити, но идите седите и једите и пијте с војском, нек' вам је на част што сте тако хтели да ме зајебете. Гарда, одведите их!
(гарда их одводи)
Стефан Душан: Него где ја оно беше стадох. А да, Комнене, ош партију шаха?
Јован Комнен: Не пада ми на памет, прошли пут кад смо играли, појели сте моју половину табле у првом потезу, нађите ви неког паметнијег.
Стефан Душан: Ајде, ајде, пустићу те овај пут.
Јован Комнен: Нека фала.
Стефан Душан: Људи кажу да си говно, ал' ја сам одувек знао да си ти само пичка.
Јован Комнен: Нек' сам ја пичка, боље то него да ме опет пола севастократора подјебавају на афтерпартију.
Стефан Душан: И шта ја сад да радим, реци ти мени. У ствари знам, одо' ја да га избацам у клоњи, па ћемо на пут.
(утом наилази патријарх Јоаникије)
Јоаникије: Ју Господи помилуј, во имја Оца и Сина и Свјатаго Духа амин, какве то неблажене речи излегоше из ваших благоречних уста, пресветли међу народом?
Стефан Душан: Реко' "одо' ја да га избацам у клоњи"
Јоаникије: Ах, воде, воде, брзо, Господи опрости рабу својему Душану Стефану на оваквим богогрдним речима.
(пола сата после; Душан излази из клоње)
Стефан Душан: Е сад кад смо завршили припреме, могли би и у бој, а? Шта је с оним ђарманским шпијунима?
Гардиста: Господару, онај што Вам је певао се дерња "Нећу више да будем прљави Мађар, од сад сам Србин, до сад сте ме звали Јанош, од сад Србислав да ме зовете!"; што се остатка њихове екипице тиче, тренутно се туку међусобно кога ће Јоаникије пре да прекрсти.
Стефан Душан: Хехе, матори није имао појма колико ће посла данас да има. Нека га, ионако залудан блеји сваки дан. Него кад матори заврши, ви да дате оружје овим ђармашима и Србислава да им поставите за команданта, па да кренемо да се најебемо мађарских мајки.
Гардиста: Разумем, господару.
Стефан Душан: Е сад, шта ја да радим... Одох у ствари да га избацам још два пута, таман ће за сат времена ионако бити спремни.
(одлази у клоњу)
(сат времена после)
Стефан Душан: Јесмо ли спремни?
Гардиста: Па јесмо, али ће са овим бившим Мађарима бити пар проблема.
Стефан Душан: Је л'? А што?
Гардиста: Зато што су сви узели имена Србислав, Срба, Србољуб, Србослав и Срб.
Стефан Душан: Па добро, поделите их у ниже јединице по именима, таман нам згодно дође.
Гардиста: Разумем!
(12 сати после, сусрет мађарске и српске војске)
Стефан Душан: Хлапене!
Хлапен: (у себи) Јеб'о те Хлапен више, Хлапене ово, Хлапене оно, цео живот (гласно) Да, Ваше Величанство?
Стефан Душан: Изведи Ђарме испред.
Хлапен: Разумем! НЕК ИЗАЂЕ НОВА ЧЕТА ИСПРЕД
Лајош: Је ли, Јаноше, је л' оно она чета коју смо послали јуче да се инфилтрирају, гулаша ти?
Јанош: Господару, биће да су они.
Лајош: Па јебо те сатараш, како је могуће да су прешли на њихову страну?!
Стефан Душан: Хлапене!
Хлапен: (у себи) Јебо те Хлапен више! (наглас) Да, господару?
Стефан Душан: Реци дер овима из позадине да ми додају мегафон!
Хлапен: ДАЈ МЕГАФОН ОВАМО!
(10 минута касније)
Стефан Душан: (преко мегафона) УЈАААА, ЛАЈОШЕЕЕЕ!
(Лајош окреће главу)
Стефан Душан: WOLOLO* ПИЧКО РАВНИЧАРСКА

Препржено споља, пуно беле течности изнутра.

(битка између Крајишника и Османлија)
Дане: Ма јебем ти живот ћаћин, кад год идемо кроз ове турске пустаре, вазда смрде нека говна.
Мане: Коме закон лежи о топузу, трагови му смрде нечовјештвом.
Дане: Мани се мудросерисања, него ми реци гдје су ти Турци, да их саватамо к'о миша у тикву, па да се враћамо назад, пун ми курац овог блата, 'оћу назад на мој Велебит.
Мане: Миш у тикви, што је него сужањ?
Дане: Је ли, да тебе нису послали они Црногорци да нас подјебаваш?
Мане: Заузети су бјежањем низ Дурмитор од Турака, кад ће ме слати.
Дане (извлачи сабљу): Море нешто си ти мени сумњив, крв ти твоју...
Мане: Ма спрдам те бре, ево видиш (вади пасош) Хабзбургише империјалише аусвајс фир кебаб ентфернунг унд мит дем ћиху-ћиху фарен (враћа пасош), него су се Турци изгледа опет су се погубили негдје око Софије, прошли пут кад смо их чекали, они дошли до Софије, па су три пуна круга око Софије обишли, па на крају отишли у Албанију, избили на море, па послали султану писмо како је Аустрија ископала море, те да султан шаље њима флоту да могу прећи.
Дане: Је ли море, што је оно у даљини?
Мане: Које?
Дане (упире прстом): Оно, јебем те слепа.
Мане: Канда су Турци.
Дане: А, лијепо, лијепо, биће уклањања кебаба и данас, то ме већ радује.
Мане: Добра ствар у вези уклањања кебаба је да то можеш радити цио живот и да ти не буде доста.
Дане: Ма је л' оно они јагањце тјерају, ћаћу им ћаћиног?
Мане: Канда.
Дане (вади сабљу): Аааа, одавно нисам видео Турака који имају толико интензивну жељу за погибијом. Зови остатак кумпаније, ја би' да ми ово кољемо, куме.

(Замак Немањића у Неродимљу, Лета Господњег цуiе (илити по данашњем рачунању 1315))
Господар Болеслав улази на капију.
Болеслав: Ди га је Милутин?
Чувар: Ено га горе, опет је упао у неки трип да гради манастир.
Болеслав улази у свечану салу.
Милутин: ... и тако ти кажем, оћу да ми саградиш брод цркве од слоноваче и злата, а баци и мало рубина, немој да штедиш да не прођеш ко мајстор Ђурђије на тавче.
Архитекта: Разумем ја господару, али не можемо овде да туримо слоновачу, има падне црква са стене право у море.
Милутин: Онда разнеси стену.
Архитекта: Али господару, та стена има четрес иљада стопа, како да је разнесем?
Милутин: Откуд ја знам, ти си тај аркитекта или како се већ сад то модерно каже, ти би то требао да знаш, кој смо те курац слали код Јониса у Смирну, да вириш младим Гркињама под сукње и пијеш вино, пизда ли ти материна? Е де си Болеславе, кућо, нема те 100 година, нешто си ми ослабио, шта је, нема више дивљачи код тебе доле у Македонији, а?
Болеслав: Ма нешто слабо ове године, морам да се задовољим обичним прасећим и понеким фазаном, него нисам зато дошао...
Милутин: ООООЈ ХРЕЕЕЉЉАААААААА!
Хреља: Изволите, Ваше Величанство.
Милутин: Слушај 'вако. Има д'одеш горе до Рашке, и викнеш војводи Момчилу да налови четрес иљада срндаћа и триес иљада јелена за мог друга Болеслава. Он ће вероватно да се нећка, у фазону "немам толико", али да му кажеш да ће да му у супротном дође Милутин, па има да најебе горе него ономад кад му је ташта сручила истопљено злато на ноге кад ју је назвао дебелом Мађарицом. Јасно?
Хреља: Јасно, Ваше Величанство.
Милутин: Е видиш Болеславе, нешто сам наумио да саградим још једно 20 цркава, па да пређем полако да градим зидове, рече ми Небојша кад је био доле у Цариграду да су дошли неки што једу керове, како оно рече да се зову....Шинези, Минези, неки такав зонфић, па да су они били некад давно у трипу да се преграде он Монгола, те су изградили зид дуж целе границе, те сам ја мислио кад ми освојимо Цариград, Рим и Јерусалим, биће нам доста, онда ћемо да се и ми оградимо, ал' да буде по један златни торањ на сваких 200 стопа.
Болеслав: Да не буде мало много то, а?
Милутин: Ма добро, може и на 210 стопа.
Улази челник Јоаким.
Јоаким: Пресветли господару, хтео сам да ти јавим да се ваши синови Стефан и Константин опет такмиче ко ће да посече више византијских војсковођа, иако сте им ви то изричито забранили.
Милутин: И ко води?
Јоаким: ...Па ја мислим Стефан, бар је водио тринаест разлике, сад је негде прошло полувреме.
Милутин: Ма пусти их, нек се играју деца. Него ја имам један задатак за тебе.
Јоаким: Реците, краљу.
Милутин: Јуче сам приметио да ми је Џеки нешто нервозан, изгледа да га онај Јосиф није хранио довољно, па сам га превентивно обесио за ноге на Звечанску тврђаву. Елем, пошто изгледа да магацин нема довољно хране, мораћемо опет да идемо по залихе.
Јоаким: Је л' опет Татаре, господару?
Милутин: Њих ћемо, мада ми је онај претходни контингент изгледао као неукусан за Џекија. Ако опет не буду ваљали, прећи ћемо на Мађаре, реко ми ветеринар да они имају више протеина. Имаш три дана да ми доведеш једно 200-300 Татара, али добре да ми изабереш.
Јоаким: Бојим се да нећемо стићи да их изаберемо баш за три дана...
Милутин: Два дана.
Јоаким: Али...
Милутин: Дан и по и идете са дрвеним сабљама.
Јоаким: Разумем, господару.
Милутин: И немој више да ме нервираш, има да прођеш као Вујица војвода следећи пут.
Јоаким: А како је он прошао, господару?
Болеслав: Јеси приметио како ћопа на леву ногу?
Јоаким: Да
Болеслав: Е па то му је из детињства, кад је мазно дијамантски кликер Милутину.
Милутин: Добар је човек, али дијамантски кликер је дијамантски кликер.
Јоаким одлази.
Милутин: Него, што си ти беше Болеславе уопште долазио?
Болеслав: Па данас вам је свадба, краљу?
Милутин: Свадба!?
Болеслав: Па да, јел се сећате да вас је мађарски краљ молио ономад кад сте га уватили за гушу да га не удавите у Тиси, већ вам је дао ону своју сестру за жену.
Милутин: Ау, па ја се тога не сећам. Морам да баталим медовину, изгледа да ми је неко стално трује, ваљда су зато данас умрли она тројица што све пробају пре мене, а и ја осећам неку горушицу цео дан.
Болеслав: Биће да је тако, него шта ћемо за ову свадбу.
Милутин: А јел бар нека пичка?
Болеслав: Па није да није, кажу да га је пола мађарских грофова бацало сваког дана мислећи на њу у пољским вецеима.
Милутин: Па добро, послужиће који дан.

- Kako biste ocenili sudiju koji je svirao nepostojeći penal za protivničku ekipu?
- Ne bih da ga komentarišem, ipak idemo uživo.

Ja, gledam Kojota kao klinac:

Iseče rupu na metalnom mostu, trkačica stane da jede tu, on iseče rupu oko nje, ceo most padne zajedno sa njim u ambis, trkačica ostaje na tom isečenom krugu lebdeći u vazduhu.

Mip, mip! Ppppp, i ode.

- Pa jebem mu mater! Moj Kojote..