(битка између Крајишника и Османлија)
Дане: Ма јебем ти живот ћаћин, кад год идемо кроз ове турске пустаре, вазда смрде нека говна.
Мане: Коме закон лежи о топузу, трагови му смрде нечовјештвом.
Дане: Мани се мудросерисања, него ми реци гдје су ти Турци, да их саватамо к'о миша у тикву, па да се враћамо назад, пун ми курац овог блата, 'оћу назад на мој Велебит.
Мане: Миш у тикви, што је него сужањ?
Дане: Је ли, да тебе нису послали они Црногорци да нас подјебаваш?
Мане: Заузети су бјежањем низ Дурмитор од Турака, кад ће ме слати.
Дане (извлачи сабљу): Море нешто си ти мени сумњив, крв ти твоју...
Мане: Ма спрдам те бре, ево видиш (вади пасош) Хабзбургише империјалише аусвајс фир кебаб ентфернунг унд мит дем ћиху-ћиху фарен (враћа пасош), него су се Турци изгледа опет су се погубили негдје око Софије, прошли пут кад смо их чекали, они дошли до Софије, па су три пуна круга око Софије обишли, па на крају отишли у Албанију, избили на море, па послали султану писмо како је Аустрија ископала море, те да султан шаље њима флоту да могу прећи.
Дане: Је ли море, што је оно у даљини?
Мане: Које?
Дане (упире прстом): Оно, јебем те слепа.
Мане: Канда су Турци.
Дане: А, лијепо, лијепо, биће уклањања кебаба и данас, то ме већ радује.
Мане: Добра ствар у вези уклањања кебаба је да то можеш радити цио живот и да ти не буде доста.
Дане: Ма је л' оно они јагањце тјерају, ћаћу им ћаћиног?
Мане: Канда.
Дане (вади сабљу): Аааа, одавно нисам видео Турака који имају толико интензивну жељу за погибијом. Зови остатак кумпаније, ја би' да ми ово кољемо, куме.