Vekovi su trebli da bi homosapiens evoluirao i postao domaćin, da bi se otrgao iz stega robovlasništva, prestao biti potrošan materijal u rukama „bogom danih“ gospodara, koji su ničim izazvani izazivali sukobe u kojima je na glavnom meniju bio posluživan kao topovsko meso, hrana za lešinare i kusur ratnih profitera. Od najranijih vremena običan čovek je težio za slobodom i nazavisnošću, otimao ih, kupovao, borio se za iste. Dok su cene formirali trgovci smrću, njegovi dželati, vukovi u jagnjećoj koži, gospodari vremena i prostora na koje je bio osuđen, nekada rođenjem, a nekada na prevaru ili silu odveden u roblje. Biti slobodan, misleći i nezavisan ima svojih prednosti, ali košta. Puno. Danas nismo svesni toga, bar mi na ovim prostorima, jer smo slobodu nasledili, pa je lagano krckamo, kao i svaki drugi naslednik trećeg reda, koji iz nevezano dobije neki keš „od preminule tetke“ iz daleka sveta, koja na žalost, nema drugih i boljih naslednika, do nas. Ignorisanje sopstvene slobode smo doveli do savršenstva, bol u predelu malog stomaka za istu, takođe. Šta bi se mi danas nešto tu otimali i gicali, kada sve svakako šljaka i bez nas, a i lepo su nas 70 godina stari učili : Ne diraj, pokvarićeš nešto, pa ćemo se svi o jadu zabaviti. Tu lekciju smo najbolje savladali, samo što nam niko nije rekao koliki je rok trajanja slobode i šta da radimo kad zaškripi. A, počelo je škripati, otkazivati, crkavati, ne danas. Počelo je poodavno, već smo i zaboravili kada. Jednostavno, crk’o kvar! Za deceniju, deceniju i po više nećemo imati svedoke toga, smrt je egzaktna stvar, pa ćemo po našem starom, dobrom običaju opet da se bavimo posledicama, jer o uzrocima neće imati ko da priča. Pisanim tragovima će se baviti istoričari i naučnici, a opšte je poznato da istoriju pišu pobednici, a da su naučnici morali, kroz tu istu istoriju, da tvrde pod prisilom vlasti da je zemlja ravna ploča i da je heliocentrični sistem đavolja rabota. Negde, sredinom pete decenije prošlog veka, otprilke kada je komunizam (ono, cveće, proleće, med, mleko i te munje) od domaćina započeo proces stvaranja proletera, koji je za relativno kratko vreme priveden kraju. Današnje generacije imaju složen i težak zadatak, da decu i unučad proletra reformišu, kako se to popularno izvoli reći i vrate ih na početne parametre. Stvore nove generacije onih koji će stvarati nove vrednosti. Nimalo lak i prijatan posao, ali ga neko mora uraditi, a siguran sam, da svako od vas zna koje taj neko. Naravno, to smo mi. Neće sve teći kao po loju, još uvek se naš čovek nada da će se probuditi jedno jutro u (recimo) 1977 godini, sa pesmom na usnama krenuti u prvu smenu i pre isteka radnog vremena biti na putu u toplo porodično gnezdo, gde ga čeka ručak, zadovljna žena i sita i okupana dečica. Pluskvamperfekat, davno prošlo vreme je to. Revolucije su zamenile rezolucije, domaćini su se pretvorili u proletere, proleteri dalje u korisnike, a korisnik je svaki onaj koji zavisi od nečije mislosti. Bio to dečji dodatak, socijalna pomoć ili bilo koji drugi vid sitnog benefita koji se dobija zbog svoje socijalno-ekonomske ugroženosti. I tu onda prestaje sloboda, jer je korisnik ne želi i ne može da postane slobodan ili misleći i da odlučuje o sopstvenoj sudbini, već samo gleda kako da postane kategorija koja ima pravo da cedi suvu drenovinu od države. To što nema odakle, nema veze. Jer Bože moj, kako je do sada moglo? A, i prvi su počeli da nas navikavaju na proleterski život, na majke mi i dođem ti. Decenije samopregornog rada na ubijanju čovečnosti u običnom čoveku su nama danas došle na naplatu. Kvar je dijagnostikovan, nama je ostalo samo da ili izaberemo majstora koji će nam pod povoljnim uslovima pokrenuti naciju ili da sami zasučemo rukave i izvšimo generalku. Ignorisanje nije opcija, neće se samo od sebe popraviti. Krčmar život je ispostavio ceh, a niko se od prisutnih ne hvata za novčanik. Veresije nema, dozvoljeni minus nam je odavno u crvenom. Dedovinu smo proćerdali, a očevina nam je opterećena hipotekama.
Kada u izuzetno kratkom vremenskom intervalu, dođe do ponavljanja iste reči, ili izraza.
1) Duran Duran. 2) Kad lemaju, lemaju. 3) Lik iz filma Goodfellas Jimmy Two times, jer ponavlja reči koje izgovori:” I'm gonna go get the papers, get the papers.” 4) Tam-tam 5) Dum dum metak. 6) Baden Baden 7) Facafacaa 8) Kuskus
Gradacija istinitosti podatka u poređenju sa dotičnom gospojicom Lemajom. Elem, gradacija polazi od 1 a završava se sa 20, pri čemu je 1 maloverovatna istina a najverovatnije izmišljotina tipa naslovnica Kurira, fejk vest izmišljena da zabavlja otupele narodne mase. Dok je 20 apsolutna i neoboriva istina, aksiom, recimo kao da su svi političari govna ili na primer činjenica da Marija Kilibarda jebe oca kolk'o je dobra riba.
Pošto se gorepomenuta Lemaja (samo da dodam da je k'o puce) istakla u prenošenju neverovatnih i sramnih činjenica domaćeg, takozvanog džet seta red je da se uvede mera koja joj odaje počast, slava joj 'bem joj sisu domaćinsku. RO DI LO!
3/LpI
ESKLUZIVNO! Pres obaveštava građane Sorabije! Precednik Tomislav Nikolić očuvao suverenitet i teritorijalni integritet Kosova i Metohije i izjavio da je neodvojivi deo naše zemlje! Slavite geaci!
11/LpI
SKANDALOZNO! SEKA ALEKSIĆ UHVAĆENA KAKO NE NOSI GAĆE! Samo za naše novine izjavljuje: "To je istina i ja se toga ne stidim! Znate kako u Garmišpatenkirkenhofu ume da bude vrelo u diskoteki a neču da mi se matchkitza oznoji i vonja posle jer spavam u ostavi za metle, nema ni česma da se zaperem! Težak je život nas estradnih umetnika." Rekla je i otišla u novom bencu tipa SL.
20/LpI
ŠOKANTNO! ERA OJDANIĆ I VELjA ILIĆ SNIMLjENI KAKO JEBU KOZU U MRČAJEVCIMA! SNIMAK PROCUREO U JAVNOST KADA SE ERA ONESVESTIO U TOALETU OD PREVELIKE DOZE VIJAGRE A NEPOZNATI MLADIĆ MU UKRAO MOBLINI TELEFON! Od učesnika još niko nije dao izjavu za javnost ali saznajemo da je koza dobro i da nema trajna oštećenja, takođe prijatelji bliski obojici učesnika ovog nemilog događaja su rekli da im je teško i da ne znaju kako je do tog događaja uopšte i došlo i tvrde da je uzrok metil alkohol koji su konzumirali direktno iz tabarke kod Miroslava Ilića na imanju. Popularni Slavuj nije imao komentara mada kako nezvanično saznajemo Velja Ilić je kontaktirao našeg urednika i pominjao neke seksualne odnose sa njegovom bližom i daljom rodbinom.
Osoba koju navodimo kao primer kada želimo nekome da kažemo da o određenoj temi nemamo apsolutno nikakvo mišljenje.
-E, kakvo je tvoje mišljenje o brazilskoj autoindustriji? -Pa...to ti je meni kao Dejan Cukić... -Pa šta ti to znači? -Nemam neko mišljenje o tome...
I stvarno...pitajte nekoga šta misli o Dejanu Cukiću...većina samo slegne ramenima...niko vam neće reći da ga mrzi, ali niko neće reći ni da ga gotivi...
Povratak kunilingusu, iliti na srpskom lizanju pičića.
Vraćanje pravim vrednostima, mada to je previše usiljena i malograđanska reč korišćena od spodoba koje obitavaju u malim ekranima i profesionalno se bave krađom i laganjem. Ne opisuje kvalitet i primalnu radost koju kunilingus donosi na obe strane, lizanu i ližuću. Nema tačne reči da se vrednost te radnje opiše, a možda je ja ne znam, jer nisam nešto pismen. Da napravim jedno pomalo glupo poređenje, lizanje pice je slično osećaju toplog mleka. Neka iskonska radost te prođe niz kičmu jer verovatno se mozak priseća kako mu je bilo do jaja kad je samo cuclao sisu i ladio muda u peleni po ceo dan, a kada završiš to mleko samo imaš želju da se sklupčaš i zaspiš. Blaženstvo.
Hteo bih takođe da kažem, po mom neskromnom mišljenju, kunilingus nema veze sa seksom. Seks je majstorija, zanat, uči se i iz teorije ali samo praksom se postaje dobar u njemu. Možeš da znaš napamet celu Kamasutru i sve arapske erotske tekstove, ako ne vežbaš nisi dobar. Ali lizanje, to je umetnost. Moraš da budeš prvo voljan za to a onda da imaš i makar malo talenta koji ćeš da razvijaš teorijom i praksom. Za razliku od seksa, za liz je teorija veoma važna jer moraš da znaš anatomiju, gde je šta, kako sa čime, kada da stisneš a kada da popustiš. Ipak da se ne lažemo, praksom se vežba umeće, tajming i preciznost. Praksa je uvek najvažnija a i bez toga, teorija nema smisla zar ne?
Pored opšteg zadovoljstva na obe strane lizanje je važno i zbog jedne veoma jednostavne činjenice. Lizanje zadovoljava žene, zadovoljne žene znače mir u kući i svetu. Jer mi muškarci smo kao stoka, daj nam pljesku sa lukom, par zidaraca i dovoljno slobodnog vremena za gledanje Premijer Lige i mi zadovoljni. Ako ima seksa-do jaja, još bolje, manje ćemo da se krljamo na malom fudbalu. Zadovoljiti ženu, i ne mislim seksualno, je teško a zašto je tako ne znam, previše sam logičan i racionalan da bih mogao da pratim ženski tok razmišljanja. Zato je lizanje važno.
Kada čuješ jecanje i njeno teško disanje, kada moraš da je juriš jezikom jer ne može da izdrži da se ne migolji, kada ti izgrebe vrat i ruke jer ne može da se kontroliše, kada ti počupa kosu i izvije leđa u luk pre nego što zgrči prste na nogama i iščaši ti pršljenove butinama, onda na kraju kada je zadihanu, zamućenog pogleda poljubiš znaš da si sve odradio kako treba. Ima li išta lepše od toga?
Nova muzička senzacija među domaćim hipsterima - taman dovoljno francuska da zvuči egzotično i originalno njihovim anglofono-uslovljenim ušima, taman dovoljno muzički bezmuda i poetski predvidljivo "šalalatralala, individua sam ja" da se proširi ovdašnjom sparušenom duhovnom pustoši kao požar kroz avgustovski malinjak.
Tekst: ZAZ - Je veux
"Šanelov nakit, ne želim ga! "
Znači Šanel može za dž da iskoristi tvoju pesmu koja kao prvu reč ima njihov jebeni brend u svojoj novoj reklamnoj kampanji u kojoj se Zuji Dešanel i Monika Beluči probijaju na aligatorima kroz močvare Floride u potrazi za izgubljenim blagom Vojvode od Orleana? Biće to tako post-moderno auto-ironijski za sve umešane!
"Ako mi date limuzinu, šta da radim sa njom?"
Ništa, jer verovatno ne umeš ni da voziš, vožnja je buržujski recidiv i ne-eko svesna, ti svuda ideš peške ili eventualno na biciklu za dvoje, ti anti-avataru Ronalda Mekdonalda, ti procvali runolistu sred betonske džungle.
"Ako mi ponudite osoblje, šta da radim sa njima?"
Pa otpusti ih, da slobodno lutaju ulicama - verovatno u potrazi za poslom kao sudopera kod "Pti Bertrana" na ćošku, jer ne umeju ništa da rade nego da nekom budu osoblje.
"Ako mi ponudite Ajfelovu kulu, šta da radim sa njom?"
Znaš šta možeš da radiš s njom? Pokloni je narodu. Nek je nosi kućama.
"Ja želim ljubav, radost, dobru volju!"
Ali, ako hoćeš da ti ih mi damo, Zaz, moraš da nam kažeš i šta ćeš s njima da radiš! Hoćeš li da ih koristiš odgovorno, za dobro svih ili planiraš da ih upijaš kao energiju za okultni ritual kojim ćeš da se vozneseš u nadmajku svih majki, u jebanje keve otelotvoreno po sebi, u superiorno biće koje je konačno prevazišlo frazetine?
"Vaš novac me neće učiniti srećnom"
-ding- upad 2 evra u otvorenu olinjalu kutiju za gitaru - "Haha, pati, Zaz, PATI!"
"Želim da umrem sa rukom na srcu"
To kao znači "znam da sam ceo život bila iskrena prema sebi", što u stvari znači "ceo život me toliko boleo kurac da sam radila šta sam htela". Ovo nije loše samo po sebi.
Za finale, nepatvoreni vapaj duše, iskonski vrisak pomirenja, borbeni poklič slavuja, suptilnost u ravni propagandnih postera iz pedesetih, mislim, metafora je tako prevaziđena od kada su svi pesnici počeli da je koriste, vreme je za direktnu poruku, ono u glavu, kapiraš, da paralizujemo sistem i da nas boli kurac!
"Dobrodošli u moju stvarnost."
Izvinite, pogrešio sam vrata. U stvari, mislim da sam promašio celu jebenu stvarnost.
Jedan od odličnih primera veštačke inteligencije. Samo inteligentan program može da bude tvrdoglav. I da sam odlučuje. Ako je rešio da vam ne da da tabelu metnete baš tu, neće i to je. A ako je rešio da ovaj tekst mora da bude uvučen, biće uvučen, i možeš samo da ćutiš. Ostaje ti samo da ga slušaš i da plačeš.
Osvojiće to čudo svet i praviće terminatore, ja vam kažem.
Postupak pravog prijatelja koji ti u trenucima besa, kada hoćeš da pobiješ pola sveta, pljuneš u podnevni čaj Kim Džong Il-u, skineš mrak maloletnoj ćerki sicilijanskog bosa ili od nesvarene negativne energije glasaš za LDP, sa ovim rečima ponudi deo svog tela.
Hronični apstinent: Šupičku materinu! SVI! Jebali vas i poštenje i moral i "jaoj, boleće me", AUPIČKUMATERINUBREVIŠEBRE! KOJ' IM JE RACKU VIŠE?! Tri meseca je čekam i ona NE MOŽE. NE-MO-ŽE! U manistir ću d'odem, desanke mi moje mile.
Dao-bih-ti-bubreg ortak(zavrće rukav, pruža podlakticu): Na, zagrizi brate. Biće ti lakše...
