Sudeći po reklamama, izuzetno jaka psihoaktivna supstanca. U kontaktu sa decom izaziva realistične psihofizičke halucinacije cvetnih livada, snežnih dolina i mirisnih polja, nakon kojih nastupa omamljivanje praćeno teškim snom...

Najzajebanija stvar za definisanje i to ne samo na ovom sajtu nego od velikokg praska do danas uopšte.

Singularitet je termin, fenomen, pojava (a niko ne zna šta je) koja prkosi zdravom zemaljskom (a možda i vanzemaljskom) razumu na svaki način zbog toga što je on verovatno SVE i verovatno i istovremeno NIŠTA. Neće vas valjda zbuniti (a znam da hoće) ako kažem da je to mesto (ako je uopšte mesto) u kome je SVE i od koga sve POČINJE (ako uopšte u njemu pojam vremena nešto znači što svaki početak nužno zahteva). Sve u svemu, nešto što vas može učiniti konfuznim više nego bilo šta na ovom svetu i nešto što će najefikasnije ubiti volju u vama za saznavanjem i otkrivanjem tajni univerzuma i naravno definisanju istih. Uzročno-posledično pitanje “šta je straije kokoška ili jaje?” je prava teletablis zanimacija u odnosu na tajne singulariteta.

Singularitetom se opisuje stanje kada je sve na ovom svetu, ali ama baš sve, bilo u stanju kosmičkog embriona ili nečemu što je još mladje od embriona. Iz ovog beskrajno majušnog i beskrajno gustog zametka nastala je cela Vasiona i ono što je u njoj. Ako zamislite (a ne možete) tačku koja je toliko mala da i nema dimenzije i da u njoj sabijete svu materiju Vasione blizu ste onoga što se zove singularitet. Rekosmo zamislite i sabijte … e tu je kvaka, kao mislilac, sabijač i u neku ruku kreator singulariteta morate da se nalazite negde, ali negde van singulariteta ne postoji, negde ne postoji ni u samom singularitetu, što vas baca u logičku zajebaciju da je mislilac i sabijač ili singularitet “lično” i ne može da ga vidi, zamišlja i razume a kamo li sabije, ili se potpuno sjebete pa zaključite da mislilac i sabijač uopšte ne postoji jer nema gde da postoji.

Ako singularitet ipak zamišljate kao malu, okruglu petardu koja “visi” negde u prostoru i “čeka” da prasne velikim praskom i podari vam radost postojanja u Vasioni, opet ste se zajebali. Izvan singulariteta PROSTOR NE POSTOJI, nema ničega, jednostavno petarda nema gde da “visi”, nema čak ni vas koji čekate da vidite vatromet jer ste vi produkt velikog praska i deo Vasione koja još uvek “čeka” da nastane i “kreira” prostor za posmatrače. Da, pomenusmo glagol čekati … opet kvaka, nema čekanja u singularitetu jer u njemu vreme ne da ne teče - VREME NE POSTOJI.

Pa šta postoji koje pičke materine u tom singularitetu pitamo svi.

Pa postojala je cela naša vasiona (sva njena materija) koja nije ni u prostoru niti u vremenu. Eto to je singularitet, x=0, y=0, z=0, t=0, m=∞. Sve za šta znamo je bilo u njemu ali na način i u formi koju ne možemo da zamislimo. Jednostavno ljudski mozak ne poseduje “dimenziju” neophodnu za shvatanje tvrdnje da je u singularitetu sve, ali to sve nije ni u prostoru (NIGDE) ni u vremenu (ne postoji reč za NIJE U VREMENU), pa ako nije nigde onda verovatno i ne postoji, a svi jebeno znamo da postoji. Ili, singularitet je sve, što po ljudskoj logici znači i svuda i uvek, ali kako u singularitetu prostora i vremena nema to automatski znači da nije nigde, … i slične zajebacije i logičke vratolomije.

Zašto ljudima nedostaje moždana “dimenzija” za potpuno razumevanje singulariteta? Pa verovatno iz istog razloga zato što krokodilima nedostaje moždana “dimenzija” za razumevanje integrala ili, recimo, književnosti Milorada Pavića.

Na kraju, pitate se gde je ovde zabava i neophodna zajebancija u definisanju. Odgovor naslućujete; u singularitetu nema ni prostora ni vremena za zajebanciju, a i kad bi bilo ne bi vam mnogo stalo do toga. Isuviše je “skučen” i “statičan” za ozbiljniju zabavu.

Jebeno za definisanje u pičku lepu materinu, ali ipak donekle zabavno.

Veština za koju muškarac iskreno poveruje da je poseduje, svaki put kada ga smuva neka riba kojoj se on inače sviđa.

Што си јебо, јебо си. Сад, ако хоћеш још, уложи и пређи на наредни ниво, тј. ожени се.
Или скини други трајал.

Откуцао је сат, батице. Џаба филозофираш да је брак само папир, да је безвезе да узима твоје презиме (ко да мења документа, а и ко уопште жели да се презива Карауснић) и да се Рамајана Брамакришка из предграђа Мумбаја облизнила са 68 година, то тешко да ће је убедити да све пролонгира.

А видео си симптоме, није да ниси, само си игнорисао: кад је почела да персира себи, преносећи своје жеље и планове на обоје ("идемо на концерт Сергеја Ћетковића", "да, слабо пратимо фудбал", "нама су ти порно сајтови одвратни"), или када је отворила заједнички налог на Фејсбуку (са све шимејл адресом canaimilan@mejl.rs). Или оно кад се распилавила над другарицином бебом и остала одушевљена и након епске ерупције смеше Бебирона и кашице од грашка, који јој је завршио по фаци.

А ако се занемаре први симптоми, теже се лечи.

Žene su kao vino, najbolje su posle 20 godina čuvanja u podrumu!

Težak zajeb. Orezuješ voćku, prskaš je, gledaš je, već ti sladak onaj rod što čekaš. Taman misliš nisi se džabe trudio, biće neke vajde od toga. Al' nezgodno je proleće, samo ustaneš jedno jutro a mraz pao na šljivik. I ne pitaš se ništa, nit' možeš šta da uradiš. Možeš samo da gledaš i pustiš da vreme uradi svoje. Jebeš ga, ide leto, biće još voća nije smak sveta. Jagode, kruške, breskvice sve je to na dohvat ruke leti. Al to nije to, šljivu bi ispeko, gustirao celo leto, drugog se voća ne bi ni setio. Pretekne i do zime, pa te ugreje malo izjutra, pa ugreje malo uveče. A sve ono voće već odavno neko pojeo il' zavelo.

Nekada davno, kada si bio kao mladi pastuv, i kada ti je griva vijorila na vetru u divljem trku po zelenim pašnjacima. Kada ti je svako jutro bilo novo i svaka rosa slatka. Kad ti nije bilo važno gde ćeš leći i s kim ćeš plesati, koliko noći nećeš spavati, a koliko dana ćeš provesti putujući u nepoznato. Kada je radost bila u istraživanju i novim iskustvima jer je ceo svet bio mlad u tvojim očima. Nekada davno, u prolazu, na nekoj žurci ili koncertu, upoznao si predivnu devojku. Devojku sa mesečevim sjajem u kosi i sunčevim zrakom u osmehu. Prošla je pored tebe i ti si se zapitao, samo za tren, da li da je slediš. Nisi.

Umesto toga, oženio si se skromnom komšinicom, curom iz kraja koja te je krišom gledala ispod oka dok je tiho rasla čekajući da se ti smiriš. Curom koja je odabrala da svoj život provede s tobom. Da trpi povremene pijanke, glasne prdeže i psovke, da ti pere smrdljive čarape i gaće sa smeđim flekama. Da ti rodi decu i da ih vaspita da budu dobri ljudi i vole svog oca. Da, onu decu na koju se ponosiš u kafani pred prijateljima, a treba ti pet minuta da im se setiš datuma rođenja. Curu koju povremeno ispod oka pogledaš procenjivački i odlučiš da se previše ugojila, opustila, prestala da se šminka i generalno ti više nije privlačna.

Tada pomisliš kako bi to bilo dobro da si oženio onu devojku sa mesečevim sjajem u kosi i sunčevim zrakom u osmehu. Da si s njom proveo ceo život u u divljem trku po zelenim pašnjacima. I pomisliš da si u životu propustio priliku. Tada znaj, zasigurno, da je tu priliku u svom životu propustila skromna komšinica, cura iz kraja koja te je krišom gledala ispod oka dok je tiho rasla čekajući da se ti smiriš i da je povedeš u novi život ispunjen srećom.

I od mladog pastuva čija je griva vijorila na vetru u divljem trku po zelenim pašnjacima, znaj, ostala je samo matora izanđala konjina.

Био сам тад студент, тек уписао факултет. Прва генерација студената у мојој фамилији, није мала ствар. Још већа ствар била у то време да се из ужичког планинског села студира у Крагујевцу. Требало је пара, рођени, а ми их нисмо имали!

Нашао сам добру собу, код фине газдарице, баба Милке, мада је најбитније било да је била јефтина. Горе, одмах поред Палигорића, чувене градске кафане.

Кад сам први дан прошао поред Палигорића, замирисали ћевапи. Сваки сам састојак осетио, мајку му. И месо, и лук, и зачине, и ћумур на ком су се пекли... Како бих смазао двадесет, мислио сам се. Ал није се имало, често сам и у најосновнијем оскудевао, а и морао сам да учим, ни за дружење нисам имао времена.

Прошла прва година, ја најбољи у генерацији. Шта ћу, једини ми бег од беде био да учим. Добио и стипендију, ал и то мршаво, а морао и кући да помогнем, они су још мање имали. Била и једна Сања што ми се свидела, ал нисам смео да је питам, јер сам знао да нисам имао два или три сата дневно за девојку. И сваки пут кад прођем поред Палигорића, осетим онај мирис ћевапа, и зарекао сам се да ћу од прве плате да поједем тиx двадесет ћевапа.

Завршио пре рока као студент генерације. Одмах ме узели за асистента. Леп посао, мислим се. Плаћају те фино да учиш, то ми ишло од руке, буде и по која студенткиња... Милина! Брзо стигла и прва плата и, како сам је подигао са благајне, запутио сам се право у Палигорић.

Успут сам замишљао како ћу коначно да утолим глад, размишљао о салатама, кајмаку, како ми се мекани ћевапи топе у устима. А све то не иде без пива, разуме се. Сео и наручио све редно. Појео их.

Ништа. Ко да сам било шта друго у уста ставио. Пробао и сутрадан. Ништа. Више ми нису ни мирисали толико лепо кад сам пролазио поред Палигорића.

Постао сам и професор. Имам довољно за породицу, моје маторе, за друштво... Од тад не знам колико сам ћевапа појео, а још имам неки свраб у грлу, као неку глад, за оних двадесет ћевапа кад сам становао код баба Милке.

И онда сам схватио да је та глад могла да се засити само тад. Као што студенткиње од двадесетак и више година сада не могу да ми надокнаде ону Сању коју никад нисам позвао да изађемо јер сам знао да би ми то одузело времена.

Све у своје време, рођени. Све у своје време...

Само да ми је да овај свраб из грла некако оде...

Моја фиока је фиока коју има сваки клинац. "Мама, јел ово сада моја фиока?". Да, добио је фиоку... Тако је лепа и празна. Ставио је унутра свој аутић. Да, то ће бити гаража. Сада је ставио и човече не љути се. Време пролази... Негде међу лајсницама зе завукло педесет пара... оних малих жутих и дебелих. Последње важеће паре у Србији. Сада нема мање од 1 динар. Ту је и неколико бомбона из праисторије, мачкин зуб који је нашао у дворишту, неколико камења са мора. Једна праћка. Каубој и индијанац, тенкићи и топови. Пар резача, гумица.... Касније се уселила прва потрошена оловка. Патентица која се сломила. Хемијска која се истрошила. Свеска за математику. Уџбеници са редним бројевима. Последњи су имали број осам. Ево га, гел за косу, један дезодоранс, стари бријач. Кутија кондома. Неколико дискова са сликама које више не жели да гледа. Стари мобилни и пуњач. Стара батерија од новог мобилног. Индекс. Радничка књижица, здравствена... Нека стоје ту, сада не требају... Прстен... Ту ставља бурму када излази са другарима. Коверте од плата и рачуна... Чекове... Опет здравствена... Сада нека нова. Са овером до краја живота... Бромазепан и Ласикс. Налази лекара, рендген снимци. Цео један живот у тој мојој фиоци.

Skup crta idealnih proporcija oko idealne duše. A ako nema duše da te crte drži na okupu i daje im formu, nastaje splačina epskih razmera.

Ja sam Reks, irski seter. Živim u stanu na osmom spratu. Sa Gazdom. Juče je Gazda tačno u sedam i petnaest kao i svako jutro u proteklih deset godina otišao na posao. Za to vreme ja sam blejao po stanu i spavao. Gazda se kao i uvek u četiri vratio sa posla i kao i svakog tridesetog u mesecu doneo je svoju platu i jednu polovinu stavio u metalnu kutiju. Kaže da čeka Bolje vreme u kom će je potrošiti. Verovatno je u pravu, ipak Gazda bolje zna. Dok ne dođe takvo vreme on će svaki dan kao i juče sebi spremati hranu, a meni davati onu od prethodnog dana. Juče je nakon jela Gazda kenjao. I ja sam kenjao. Napolju. Tamo sam kao i svaki dan trčao po travi i njušio tragove. Gazda misli da je to glupo, ali ne zna da je to možda jedina stvar koja ostaje iza onih koji su otišli. Tu, uvek na istom mestu, srećem ekipu iz kraja koja konstantno visi na ćošku. Gancija bez oka, Smrdu što mu je brat podleteo pod tamčić. Tada me, u najboljem trenutku, Gazda odvuče kući. U stanu Gazda čita kupljene novine i pati zbog stvari koje ne može da promeni. Verovatno tako treba, to radi cela Gazdina vrsta. Onda ih kao i uvek baca i pali televizor na kom gleda priče o uzbudljivim životima drugih ljudi kojima zavidi. Postaje nesrećan. Juče ga je tačno u sedam kao i svake srede prekinula Vlasnica nadrkanog pekinezera Kokija iz susedne zgrade. Gazda je tada kao i obično pario Vlasnicu. Ona je vikala. Sve isto kao i kod nas samo sa malo manje duše. Vlasnica je posle toga otišla ćuteći. Bez reči. Gazda je i dalje bio nesrećan. Kaže da će još malo ovako, dok ne sretne onu stvarnu zbog koje pucaju kosti. Ima vremena. I sinoć je pre spavanja prelistao ponude za putovanja za ono mesto na kom najlepše žene piju najbolje vino. I tamo će otići kad dođe Bolje vreme. „Ne sad, ne sad Reks“, govori mi on. Legao je tačno u deset sa mislima o Boljem vremenu.
Jutros u sedam i petnaest Gazda nije otišao na posao. Umro je noćas u snu. Šteta, bio je dobar čovek koji je čekao Dobro vreme. A ja ću po svoj prilici od sada malo više visiti na ćošku sa ekipom iz kraja.