Morbidan način da se dokaže količina egoizma koju poseduješ. Tim činom dokazuješ koliko si zaista skrenuo i u koliku si dubiozu upao. Postao si opsednut okolinom i pričama koje kruže. Ovaj poremećaj je svakodnevni kod pubertetlija, neuspelih filozofa, političara i ostalih umišljenih pojedinaca koji misle da će doneti promene kao Marksov Kapital. Egocentrizam preovladava i stvara se iluzija sopstvene važnosti za svet. Toliko si bolestan da ti je važno hraniti svoju poremećenost mišlju ko će za tobom plakati, ako umreš. Ideologija je jednostavna, ako me niko nije razumeo dok sam živ, svi će shvatiti kada budem mrtav i žaliti, a ja to želim da vidim. Svakako bolesno.
A: E brate nešto razmišljam ako umrem želeo bih da vidim ko će da mi dođe na sahranu i žali me. B: Kako si ti otišao u aut. O čemu ti razmišljaš, stvarno si posrnuo u neke gluposti. A: Što brate šta fali mojoj ideji, samo bih voleo da vidim kako će svi to prihvatiti. Mora da će biti bolno, jer ipak ja nešto značim ovom društvu, B: Au, ja sam mislio da se šališ, ali ti si zaista kreten sebični. A: Što?! Šta mi fali i sam znaš da sam vredan svima. Da mi je samo videti Mariju kako plače, ima da shvati da sam ja neko. Samo da vidim tu stoku kako žali za mnom. B: Eto zato, to je bolest druže idi leči se. Odoh, skroz sam se skenjao zbog tebe debilu.
Žive u novinskom fišeku u septičkoj jami, redovno ih lokalni cigani biju po kvrgama što su dobili od rada u kamenolomu, a noću, umesto da spavaju, oni studiraju. Dva fakulteta. Majku nemaju, a otac im je dobio četri raka i usput naučio kako se komercijalno jauče za pare.
Iz govora najstarijeg sina koji siroto šapuće dok uči osnove elektrotehnike i testeri po jedno deblo za ogrev obema rukama na ledu bos jasno isijava iskonska dobrota i požrtvovanost za mlađu braću i sestre koji su isto odlični đaci a igraju i folklor. Jednostavno, ova jednosobna porodica je van svake diskusije apsolutni sinonim dobrote.
Nikad se oni nisu požalili na pešačenje preko tundri i tajgi, nikad posvađali ispod šupljeg krova, nikad poželeli tuđe, a taman posla odigrali kladionicu. Sa mukom bremenitnom, ali i osmehom, krotko i hrišćanski smerno male krtice grickaju svoj put do kolača društva obilaznicom, preko sažaljenja.
Naravno da te mrze! Naravno da bi ti se najebali majke, šutnuli u prepone, pokupili pare i zlatne zube, spalili te brenerom i hranili se tobom preko zime! Boli ih uvo za čitav svet i proklinju dan kad su se rodili osuđeni da njuškaju za hranom kao mravojedi.
Nema toga u lutkarskoj predstavi za kompjuter i par Najkovih ermakserica, ali ove krvopije su maleni siromašni vulkan koji samo čeka priliku za erupciju, nasmejan i sa otvorenim koferom od violine.
I, znaš šta je najgore? Prolazi im. Jedu te. Jedu te polako dok ne gledaš. A kad se probudiš, osmeh im više nije tako topao, krov im nije šupalj i odmaraju, a ti im testeriš drva za ogrev u pauzi dok gradiš hram Svetog Save i gledaš im u prozor dok ne zatvore roletnu.
Prva prolećna depilacija, nakon konspirativnog zajedničkog delovanja zimskog perioda i odsustva kurca.
- Koja blamčuga sinoć, jebote. Odem bezveze do Marte na kafu, kad njoj došao brat iz Italije. Bili mi u nekoj šemi pre par godina. Ajme, majko moja, on još lepši i sve me onako gleda, ma kida pogledom. Vidi Marta koliko je sati i kao prispavalo joj se u 6 popodne. Ostanemo mi sami, sedne on pored mene i...ma nije me ni dodirnuo još a u gaćama more Jadransko. Al džabe kad je oko pičke klasje panonsko. Vrpoljim se ja tu, kao snebivam, pokrivam ruke ne bi li sakrila dlačurde, a jebe mi seeeee u pičku materinu. I ništa, on odustao posle 10 minuta, video koliko je sati, a ja sačuvala obraz. Odoh danas kod Slađe u studio da me detaljno iskombajnira. Koliko sam zarasla, otići će mi pola plate.
Veselje koje je isto svake godine. Prepuno alkohola, haljina od soma evra i Džeja koji peva '' Kalašnjikov '' tačno u ponoć.
20:00 - Snimanje treba da počne. Džej je u kupatilu, trezni se. Lukas tek pristiže, ne može da ubode vrata.
20:30 - Pristižu starlete, go - go igračice, Ćira, Cakana i Brena. Lepa Lukić dolazi iz kladionice.
21:00 - Džeja iznose na binu. Priča neke viceve, i sam se smeje svojim forama, dok Ćira peva '' Fenomenomenalno'' . Saša Popović pizdi. Lepa treba da peva '' Srce je moje violina'' , ali još kasni jer Barsa nije došla 2+I.
21:30 - Lukas je konačno ušao. Nosi cvike i jedina je osoba koja se smeje Džeju. Lepa je takođe stigla. Herta došla H.
22:00 - Svi se dive Breninoj haljini od perja, istočno - sibirske morke.
22:30 - Džej je u ekstazi. Lukas se valja po bini. Breni otpada perje. Popović pizdi, jer je nestalo alkohola.
23:00 - Ćira opet peva '' Fenomenomenalno '' . Lepa tuguje zbog Barse, Darko Lazić je u bekstejdžu, jede sepra.
23:30 - Stigla tona alkohola. Posebno za Džeja, posebno za Lepu. Ćira dobio po pički zbog izvođenja jedne te iste pesme.
00:00 - Odbrojavanje je završeno. Konfete lete na sve strane. Džej peva '' Kalašnjikov '' na izmišljenom jeziku. Popović se smeši i trlja dlanove. Brena je otišla za Majami, a njena dvojnica nosti istu haljinu, samo od veštačkog perja. Ćira je na VMA, Darko Lazić ne prestaje da krmlja, Lukas se izgubio, Lepoj došao tiket. Srećna Nova Godina.
Muškarci sa imenima koja u instrumentalu imaju svoje ženske pandane.
- Evo igram poker sa Ivanom i Jovanom. - U skidanje jebaču, a? Kad ćeš da me upoznaš sa drugaricama !? - Bratić bolestan si realno, evo me sa tvojim burazerima.
Verovatno najstroži vid ukora/kazne koji su kadri da smisle prosečni američki roditelji. Tako je barem u njihovim serijama i filmovima a nemamo baš nekih većih razloga da sumnjamo da je i u pravom životu drugačije. Elem, slanje grešnog deteta u sobu, nezavisno od onoga šta je ono tačno, kako i gde uradilo ( obično je u pitanju pocepano zadnje sedište neke stare korvete ), spada u, kako se čini, najozbiljniji i najteži deo vaspitavanja malih amerikanaca tj. konačnog bolnog roditeljskog prihvatanja da im čeda, podgojena i sirota, nisu savršena. To saznanje obavezno sa sobom povlači brojna grupna savetovanja sa porodičnim psihijatrom kao i česte zajedničke izlete ( na primer, u tržni centar ) kako bi se, navodno, što lakše prebrodila trenutna kriza u odrastanju budućih naslednika. Školovani američki psihijatar će, naravno, uvek reći da se te stvari rešavaju same od sebe i da deci treba dati potpunu i ničim ugroženu slobodu. O eventualnom fizičkom kontaktu, jasno, nema ni govora – naime, očevi IPAK sačekaju da im ćerke napune 18 godina za to. Iz svega ovoga proizilazi da kada odrastu, mali Amerikanci postanu tako veliki zlikovci da im na celom svetu nema ravnih. Međutim, najvažnije je da su odrastali u zdravim i normalnim porodičnim uslovima...kopilad.
Nju Hejven, država Konektikat
- Mama, tata...Ja imam nešto da vam kažem... - Reci Džesika, dušo. Slušamo te... - Pa, ovaj...znate...Ja sam danas slupala korvetu koju ste mi poklonili za 15-ti rođendan pa sam izgubila svoju MasterCard karticu sa neograničenim limitom; pa nisam išla u školu već sam bila kod drugarice Džoudi pa mi je njen tata dao da pijem pivo i milovao me između butina; pa se meni to dopalo pa sam spavala sa njim; pa sam u povratku kući na putu naišla na nekog krupnog crnca koji me je zamolio da ga povezem pa sam ga povezla; pa sam stavila njegov penis u usta i veći je nego onaj od Džoudinog oca. - Go to your room, Džesika i razmisli dobro o onome što si učinila...! - Ok. Kad će večera – I 'm kind of hungry...? - Zvaćemo te da siđeš, Dži...
Beograd, država Srbija ( sa Kosovom, naravno )
- E, ćale, slušaj... - Šta je, bre, džukelo...?! - Ćale, ovaj...ne znam kako da ti ovo kažem...mmmmhm... - 'Ajde, bre, šta se izmotavaš?! Je s' don'o ono pivo što sam te posl'o...?! - Pa, ovaj...jesam...al' , jebiga. Slučajno sam razbio jednu flašu, ćale...Mis'im, izvini, stvarno nisam namerno, keve mi...! - Ženoooo!!! Donesi mi brzo ONAJ kaiš, sa ONOM kopčom!!! Ovaj mali nam je opet napravio štetu!!! Saću ti jebem milosnu mamicu ja...!
Musa je najstariji među svim gazdinim lovačkim psima. Čak i ime mu je onakvo kakvo se nekada davno po tradiciji davalo psima u Srbiji, tursko. Njuška mu je seda, a dlaka odavno bez onog sjaja koji je nekada imala.
Stalno leškari na istom mestu u dvorištu, onom koje je osunčano najduže tokom dana. Prija mu sunce. Star je i krv više ne struji kroz njega onako kao nekada, a i sve mu više smetaju parčići od sačme koje je vremenom dobijao od nekih loših, nepreciznih ili naprosto pijanih lovaca pred koje je tokom svog života isterivao divljač. Nije nikada mogao da bira lovce sa kojima će ići u lov, jer on je samo lovački pas koji mora da sluša i služi onome zbog čega i postoji na ovom svetu, da pomaže gazdama u lovu...
Tada bi se, prilikom takvih scena, kada se posle nečijeg pucnja začuje i njegovo cviljenje, gazda strčao do njega, pregledao mu rane, isprao ih rakijom iz čuturice, pa onda onu sačmu koja je bila pliće izvadio perorezom, a onu koja je dublje naprosto zaboravio. ...I pomazio bi ga po glavi. Onako malo grubo, ali na takav način da je Musi tada uvek bilo sasvim jasno da su njih dvojica baš najbolji drugovi na svetu. A ta sačma koja je bila preduboko da bi se izvadila perorezom, jednostavno bi ostajala tamo i vremenom zarasla u njegovo telo.
Musa nije imao nikakav pedigre, oštenio se u jednom selu na vrhu Gledićkih planina, u Šumadiji, tamo gde su svi psi bili baš isti kao i on. Tako je bilo oduvek, pre nije tamo nikada bilo drugačijih rasa pasa. Jednog dana je, nekim lepim džipom, stiglo nekoliko ljudi, iz daleka. Pričali su malo sa gazdom, pa onda došli do njegove kućice i počeli da ga maze i zagledaju sa svih strana. Slikali su ga puno puta, zagledali mu zube, nokte, merili ga, merili mu visinu, dužinu, merili mu obim glave, dužinu ušiju... Rekli su da je on jedan od poslednjih autohtonih primeraka svoje rase, da je veoma redak primerak i da takvi skoro i ne postoje više, jer se ta rasa dosta izmenila u zadnjih 100 godina. Doduše samo po bojama, jer su svi ti balkanski goniči veoma slični po osobinama i izgledu, samo se razlikuju po bojama dlake, pa se onda zbog toga zovu srpski, istarski, posavski, itd... Kazali su i da je šteta što je već jako star pa ne može da se koristi za priplod, jer takvi, toliko dobri lovački psi, skoro da i ne postoje više na svetu. Posle su sedeli sa gazdom i pričali, tačnije, gazda im je pričao priče o Musi...Ono kako se klao sa ranjenim divljim veprom, kad jednom dva dana i dve noći nije stao sa lovom i kad se srušio od umora pred njim pa ga je ovaj u naručju nosio kući, kad se samo sa još dva psa iz sela jedne zime poklao sa celim čoporom vukova...i sve tako. Ljudi su ga zagledali za vreme priče, smejali se, zapitkivali. Onda je jedan ustao i nekim klještima utisnuo tetovažu sa nekim brojem na Musino uvo sa unutrašnje strane. Tada su mu i dali pedigre, tek tako, tu na licu mesta. Posle su otišli, a gazda je otišao da spava.
I sada ništa. Musa i dalje leškari na svojoj sunčanoj strani, doduše ponekada voli da se trapavo i skoro smešno za psa njegovih godina igra sa štencima kojih uvek ima tu oko njega u dvorištu. Ne ide više u lov, jer ne može da trči kao nekada, ali ga i gazda više ne zove. Sada za lov ima mlađe pse, koji nisu iste rase kao Musa. Oni se ne kolju sa ranjenim besnim veprovima od 200kg i čoporima vukova, ali i ne padaju od premora. Oni u lov odlaze kao sportisti, veselo i bez preteranih reakcija.
Ponekad samo podigne glavu i oslušne kada iz šume do njega dopre glas nekog mladog psa koji juri neku divljač...ali odmah posle par sekundi spusti glavu i nastavi da se sunča.
On je tek sada dovoljno star i mudar da dobro zna da sunce baš uvek zalazi i da ta njegova toplota treba obavezno da se maksimalno iskoristi.
Ono zeleno iz studentske menze što kažu da je mnogo zdravo i ima čudotvorna dejstva. Postoji legenda da su četiri kornjačice upale u ovu supstancu pre nego što su postale Nindža Kornjače (zverke najjače), da Mornar Popaj pije ovakav šejk direktno iz blendera kad 'oće da se dopinguje, a među studentarijom kruže glasine da se konzumiranjem bar dva puta nedeljno razvija sposobnost obavljanja fotosinteze na svetlost iz sijalice.
-Sipajte meni samo pire i bečku, bez ovog mutagena, molim. -Eh, sine, nikad od tebe Moćni Rendžer neće biti...
Najtipičniji i najpoznatiji predstavnik pojave koja se može opisati kao "J'ooo, vidi onaj R.A.T.M. š'o je dobar, 'ajmo i mi tako, iako nemamo ni ideju, a ni koncept, pa čak ni kontekst, a kamoli filozofiju ili iskrenost, talenat ili izgled, a o mozkgu da i ne govorimo...'.
Koncept pesama Linkin Parka je sledeči: jedan lik se krajnje iritantno dernja u pokusaju da peva i glumi valjda neke melodik pank pevače, a kada se umori od toliko naprezanja, u pomoc uskače drugi lik koji smiruje situaciju nekim, kao, repovanjem. U stvari je njegova uloga izuzetno korisna posto služi kao prevođenje vrištanja koje je usledilo pre njegove deonice.
Primer: lik 1: - KAKO SAM SE SMORIOOOOO, AL' SAM SE SMORIOOOOO!!!!11ONE lik 2: - on se smorio, al' se smorio...
Ovaj primer takođe predstavlja interesantan metaforicki pristup pisanju tekstova Linkin Parka. Ovde se radi o svojevrsnoj socijalnoj kritici, alegoriji koja odiše jednostavnošću i iskrenošću (al' sam se smorioooo).
Što se tiče muzičke podloge u umetnickom radu Linkin Parka, ona uključuje gitare koje moraju da pište i vrište bez nekog preteranog smisla, a ako smisla ima, obično se radi o gitarskoj izvedbi popularne melodije "Na kraj sela, žuta kuća" ili pak "Danas nam je divan dan". U obzir dolazi korišćenje pragova samo preko 12-og (ukljucujuci i 12.) jer gitara u muzici "Linkin Parka" ima svojevrsnu ulogu, a to je da se takmiči u iritantnosti sa glasom lika 1, što ipak ne uspeva.
Jedan trenutak u životu u kome se sve promeni, na gore. Onaj trenutak kad završiš u govnima pa još i pustiš vodu u nadi da će se govna sprati, da ćeš nastaviti svoj život, drugačiji, ali se nadaš boljem. U najgorem slučaju nadaš se da će biti samo drugačiji. U tom trenutku završiš u mešavini pišaće, govana i vode koja se kreće neverovatnom brzinom, brzinom koja dodatno otežava beg iz te smese. Uporno se trudiš da se držiš onog najmanjeg zla, vode. Voda je onaj tračak nade u toj bezizlaznoj situaciji u koju si sebe uvalio, ali govna i pišaća dominiraju u smesi...
(sreda, Milutin seda da gleda utakmicu, prenos iz studija, Strajnić jede govna...) Žena: Ljubavi, donesi mi teglu krastavaca. Milutin: Ženo, jel' vidiš da je počela utakmica? Žena: Ja vidim da ovde pričaju neka dva ružna čoveka i onaj fudbaler što ima onu stranicu na fejsbuku. Milutin: Pa žen... Dobro, idem! (ide do podruma, vraća se sa krastavcima) Milutin: Evo t... Koji je ovo kurac?! Žena: Pa Ezel. Milutin: Koji kurčev Ezel, mamu li mu jebem osmanlijsku?! Daj na prvi, ionako nas je Tijanić pokr'o za utorak, bar u sredu 'oću da gledam Ligu Šampiona, pošto mi Arenu ne pada na pamet da plaćam! Žena: Pa Milut... (par minuta otimanja oko daljinskog, krhka je žena, Milutin izlazi kao pobednik) Milutin: Diž' se iz fotelje! Žena: I kako ja sad da gledam Ezela? A sad je baš zanimljivo! Milutin: Boli me kurac! Imaš internet pa gledaj! Ionako plaćam ADSL da bi se ti dopisivala s' Brankicom, a po ceo dan sedite ovde i pijete kafu koju ja kupujem, krvavo zarađenim parama! Žena: Milutine nemoj tako za Brankicu! I dođi ovamo nađi mi ovo. (Strajnić: ...za dva minuta se uključujemo uživo na Alijanc Arenu...) Milutin: (nalazi Ezela na internetu) Evo ti sad gledaj. (vraća se u fotelju) Pa smanji to ženo! Jaooooo! Žena: Pa kako da gledam? Milutin: Pa isključi jebeni ton, ionako Turke ne razumeš, jebem mu mater! Žena: Pa ne mogu bez tona... Milutin: Uf! Čekaj! (trči do komšije, donosi slušalice) Evo ti, slušaj sad! Žena: Pa kako ovo? Milutin: Lepo, utakneš ovde. Jel' može? (žena ne odgovara) Milutin: Pitam, jel' može?! (žena ne odgovara, Milutin se sa pobedničkim osmehom na licu vraća u fotelju) Žena: (iz sveg glasa, pod uticajem slušalica) Milutine! Milutine, dođi da vidiš ovo! Milutin: (trgnu se kao da bombarduju ponovo) Pu sve ti jebem! Šta se dereš koji kurac?! Žena: (i dalje iz sveg glasa) Da vidiš Ezela! Milutin: Skini jebene slušalice ženska glavo! I boli me kurac za Ezela i Turke! Jedini Turci koji me interesuju se zovu Fenerbahče, igrao sam keca na njih! Žena: Milutine pa ti se kockaš! Milutin: Ne koc... Dete: Kmeeeeeee! Žena: Eto! Sad si i malog probudio! Idi vidi, možda se ukakio, duša mamina. Milutin: A što ti ne ideš? Počela mi je utakmica, ti onako ti možeš da staviš pauzu! Žena: Pa ne mogu Milutine. Odmeni me jednom, vidiš da sam u sedmom mesecu. Milutin: Pu jebem te Milutine, da te jebem! (Milutin ustaje, oblači jaknu) Žena: Pa gde ćeš Milutine? Milutin: Idem u kladionicu da gledam utamicu! Žena: Idi! Ja ionako nisam bitna! Idi kockaj se! (seda u fotelju) Ej Milutine... Milutin: Šta je sad?! Žena: Nemoj da ideš kolima. Danas, kad sam išla kod Brankice, izlazio je neki beli dim ispod haube, zaboravila sam da ti kažem. Milutin: Pu! Pu, jebem te živote! (pogled na gore, ruke na glavu, obraća se Bogu) Pa što me jebeš?! Slavim tri dana, preslavljujem, celu kuću sam ikonama oblepio, k'o u crkvi da živim, i zašto me i dalje jebeš?! Žena: Zašto sad vičeš? Vidiš da dete plače! Milutin: E moj Milutine, pomnožio si ti život sa nulom još kad si se oženio! Pu! Ma jeb... Ma boli me kurac za sve! Ionako ako potrčim stižem do petnaestog minuta! Žena: Ali Milut... Milutin: MRŠĆI!
