Čovek u invalidskim kolicima.

Српско-домаћински бренд. Односи се на храну, пиће, музику, инат, патриотизам...

Jedan od najčešće upotrebljavanih pleonazama. Razmišljanje je proces koji obavljamo u sebi, a u ekstremnom slučaju kada to nije tako može se upotrebiti termin razmišljanje naglas ili glasno razmišljanje.

Priticanje drugovima u pomoć. Naći se grupi prijatelja u teškom trenutku.

Razlog što su se vojnici sa ovih prostora uvek borili sa mnogostruko brojnijim protivnikom.

Terapija za obraz.

Najefikasnija metoda za stišavanje bure nakon prekida unakrsne vatre i otklanjanja posledica kako verbalnog, tako i grudvanja posuđem i malim kućnim aparatima, od strane ženskog čeljadeta koje je uvidelo da nije u pravu.

Ne samo što ne skida čokoladu zubima, već bananicu namerno jede s debljeg kraja.

Фраза коју користи особа чије понашање је ван сваког разумевања. Класичан генератор неразумних понуда који се, у ситуацијама када му се скрене пажња на количину бекерела којом зрачи, позива на братску солидарност, емпатију и сажаљење.
Неретко се овим изразом правда и физички обрачун.

Изненадно подизање мочуге у незгодном тренутку, без могућности чињења било чега корисног у вези тога. Не вреди ти да мисли преусмериш на нешто несекси јер нема вајде, мајмун је решио да прими крв из твоје главе у његову главу.

Тврд к'о камен.

Пандан народној пословици "Јутро је паметније од вечери". Која је такође донекле тачна. Донекле. Јер јутро је медиокритетна, малограђанска, пуна индукованих жеља, шминкана лопатом курва. Јебе се за динар а и мање. Ујутру размишљаш, рецимо рационално, онако како си научен да рационално треба да изгледа. Три пут мериш па једном сечеш, множиш, сабираш и одузимаш, калкулишеш. Хладнокрвно и без емоција, људи су стока, оне које можеш да искористиш одвајаш на једну страну да их негујеш а оне који ти никада не могу послужити шкартираш к'о Бранко Коцкица тинејџера.

Ујутру си одморан и јак,волу зубима муда да откинеш ако треба. Спреман си на све и радиш на остварењу жеља које си прихватио за своје мислећи да ће да те остваре и усреће. А уствари само подижеш ментални зид око стварних жеља, оних што ти копају тунеле по мозгу испод темеља, тихо и неприметно, веома лагано, без журбе јер њихово време увек дође на крају. Подижеш зид и трудиш се да их не видиш, имаш важнија посла, места где да будеш и ствари које треба да урадиш. Трудиш се да напредујеш и требало би да си срећан.

Онда полако како дан одмиче постајеш уморнији, почиње да те смара све, фрустрације се обијају о главу к'о пинг понг лоптица о Каракашевићев рекет. И даље верујеш у оно у шта си сам себе убедио јер неће један дан да уништи године труда и веровања. Али лагано почиње да те копка а ниси ни свестан тога. Радиш оно што треба, ћутиш и гураш даље. На крају када је дан потрошен довучеш се кући мртав уморан, више не би могао зубима ни кесицу кикирикија да отвориш али добро, мислиш, вредело је. Скинеш све маске које носиш преко дана, скинеш предмете које тако волиш са себе, спереш дневну штроку, замажеш мало очи пред светлећом кутијом и легнеш. Уморан си и требало би да спаваш али ровци осећају слабост одбране и са тихог и неприметног копкања прелазе у булдожер на напалм мод напада. И сада стварно знаш шта желиш, шта би те стварно усрећило али то се не поклапа са шаблонима и обрасцима који ти цео живот представљају као задовољство и срећу. Једноставно и даље немаш муда да признаш себи па се утешиш тиме да ниси пизда да желиш тако баналне и глупе ствари, јер то су глупости и коме то треба у животу. Научен си другачије. Окренеш се и на климавим ногама одржиш онај зид док некако на силу не заспиш. Ујутру, опет из почетка.