Davanje imena djeci po svecima
Tradicionalni srpski običaj da novorođenčad od strane roditelja budu počašćena imenom sveca koji je bio taj dan, vjerovatno u nedostatku inspiracije. Ipak, postoji velika mogućnost da je bračni par patrijarhalno odgojen, te da se od njih očekuje da se produži porodično ime koje nije ni sedma opcija, te se svetac nameće kao solomonsko rješenje.
- Nek se zove Spasoje po đedu!
- Znaš majko, mi smo mislili....
- Ma šta ste mislili?! Vi mislili!? Hoćeš reći da je ona mislila za tebe! Moraš jednom čovjek da postaneš i udariš šakom o sto! Treba da bude po đedu i gotovo.
- Mislili smo da damo ime po današnjem svecu.
- Aaaa...sine majčin, to je tako lijepo. Ček malo! Pa danas su Duhovi!
- Jes' vala, pošto su Duhovi zvaćemo ga Kasper.
Nova djevojka iz komšiluka
Mladost ludost. Ne razmišljaš mozgom, nego nižim organom. Ona (ženka) ti mahne repom, a u tvom hipotalamusu se luči neizmjerna želja za probojem kroz vaginalni prostor. A ti, mlad, zdrav, piješ sok od cvekle svaki dan ne bi li ti se poboljšala cirkulacija krvi i na taj način stvorio od sebe jedrog mladića sa jebačkom dekoracijom i da bi u selu predstavljao porno ikonu. Radiš sklekove, trbušnjake, trčiš uz njivu-niz njivu k'o neslan ovan, a komšije se okreću za tobom sa izbuljenim očima k'o sova iz Guarana reklame čudeći se tvojoj volji za napretkom. Svaki dan ga bacaš u nesvijest tako jako da se izlučevina salije do podruma, a ostatak ode kroz kanalizaciju do na kraj njive, pa onda noću sanjaš kako hiljade spermića idu odozdo prema tebi govoreći: „Tata, tata“. Počeneš gubiti na kilaži, izgledaš k'o mršavo svinjče kad se pusti u tor pa počne da ganja prasicu i onda skontaš da ti je to dosadilo i da želiš nešto novo. Želiš turiti.
Tog dana, ćale ga je smarao nekim poslovima. Valja prozore promijeniti i ubaciti nove od PVC-a, lafo to je sada moda. Sunce upeklo k'o zagorjela tava, čini se k'o da je ispala žiška iz pakla i to pravo u njegovu avliju. Uprti prozor, a ona plastika vrela, možeš jaja na oko na njoj ispeći. Ali hajde, otac je to, moraš mu pomoći da ne bi kasnije rekao: „Bolje da sam u šljivić bacio, nego što sam tebe napravio“. Jest da mu je mrsko, al' ko ga jebe. Šuti i trpi. Kad eto ti neko auto dolazi u komšijinu meraju, onog istog komšije koji se preselio u Sarajevo i stavio kuću na prodaju. Bijeli Golf dvojka, nepoznata lica, mada mu vozač liči na Eru Ojdanića iz najboljih dana. Izlazi on, žena mu (pretpostavlja) i mladi sin, a u Golfu i dalje sjedi ona. Iz daleka izgleda kao i svaka druga, jebiga. Kaže ćale: „Evo stigle nove komšije, ajmo da se pozdravimo“. Konta u sebi: „Da nisu došli, ne bi ni rekao da stanemo“. Dobar dan, dobar dan. Tako i tako, upoznavanje, ovo ono, sve pet. Tačno je, to su nove komšije. Kad izlazi ona iz auta.
Da, ona, očit primjer brđanke, djevojke pred kojom objesiš jezik do poda, a stožina ti se pretvori u neuračunljiv objekat koji se vrti po gaćama k'o vatrogasno crijevo kad je pod pritiskom. Ne zna čovjek gdje bi prije pogledao. Da li u rumenu dojku koja izviruje k'o proleter iza grma kada želi da zaskoči žrtvu, ili pak u guščetinu utegnutu od kopanja? Lice bez bora, raspletena kosa izgleda k'o cvat hibridnog žita, a oči joj zelene. Zelene, jebote, ej... Uz malo zakašnjenje, pruža ruku na kojoj su se ocrtali žuljevi od trodnevnog cijepanja hrastovine. Ona mu reče ime, uz prelijep osmijeh na licu.
Uslijedilo je, naravno, obilaženje njihove nove kuće i još detaljnije upoznavanje sa istom. Njen otac ga zamoli da im pomogne da istovare stvari. Kaže da ima tri kamiona ukupno, pa će mu platiti to što radi. Konta: „Jebote pare, đesi punac, šta ima?“ Pristane, naravski. Ko ne bi, jebote...
Odjednom dobi volju za poslom. Ućeraj i prozoru i suncu i malteru i onim potomcima iz njive što ih je sanjao. Samo bi u nju gledao. U međuvremenu, sabralo se tu još raje, valjda njihovi rođaci i prijatelji. Pomažu svi da se skuće, a on najvrijedniji. Čas na spratu, čas u prizemlju, čas u šupi. Razbac'o se k'o đubre po njivi. Ocu nije jasno šta bi hajvanu odjednom. Završiše to oni očas posla. „Sjedi malo, koji ti je kurac, oguli jabuku“, govori mu neki glas iznutra. Za čudo Božije, posluša.
Traži je pogledom. U jednom trenutku pogledi im se ukrstiše. Sipaju iskre k'o iz Bosh brusilice kada je bravar poćera preko šipke. Silazeći niz stepenice čuo ju je kako rodici šapće: „Jest lijep momak“. Gotovo, jaro! Prođe neka dragost kroz njega k'o grnjača kroz planinsko selo. Da li je ona ta? Ta kojoj će surduknuti soklendžu iz zasjede, a ona će ga rado pustiti da obiđe njena prostranstva i upozna Nju, Njenu svetost Vaginu.
Prošlo je neko vrijeme od dolaska novih komšija, stvari su legle na svoje mjesto. Vratio se starim navikama, nolajferisanju preko dana, a hodanju i kucaniji po noći. Razumljivo je to. Preko dana po onoj ljetnoj žegi imaš utisak kao da si u nekom western kadru kada prođe pokoji plast sijena preko šljunkovitog puta. Nigdje nikoga. Zato noću oblijeće oko konine kuće k'o mačak oko vruće kaše. Stara fora bacanja kamenčića u prozor uspijeva pri dozivanju mladog čeljadeta koje docnije odvodi u prostranstva noći, sjedeći na hladnom betonu od kojeg mu se čmar ucrva, a nije pojeo ni kap pekmeza kao zaštitu od pojave glista. No, boli ga đon, svakako i ne misli o tome dok provodi vrijeme s njom. U jednom momentu, vatra između dvoje čednih živinčadi se uzbrka, te u trenucima dok mu ona razgibava jezik k'o domaćica kada razvija jufku, on se odluči da pređe rukom preko, od branja krušaka i jabuka po jarkom suncu, potamnjenih leđa, pa sve do brushaltera. Uze je u naručje i baci u obližnje sijeno. Radnja se dalje nastavi po scenariju iz starih švedskih porno filmova, dok u pozadini kokoši skaču po kocu i kokodaču, a mjesečina stvara ugođaj seoske idile. Svršetak.
Srpski kompjuter
Наша политичка ''елита'' гледана кроз призму рачунарског хардвера и софтвера. Па да отворимо кућиште...
Матична плоча - Отаџбина и народ наш намучени. База целог система. Неуспешно оверклокована у више наврата. Чудна једна и веома комплексна табла са безброј различитих компоненти. Мистерија и за експерте.
Процесор - Срце рачунара. Кад он рикне, или га убију, машина јебено багује и прети да уруши цео систем. Можеш ти га мењаш, да се дркаш са АМД-ом или Интелом, али све зависи од матичне плоче. Неће слонче у лонче. Дакле, мора бити компатибилан неки лик. Видећемо како ће овај нови да се понаша, мислим, кад Рус то измисли и направи...
Радна меморија - Радници. Срећници који имају посао. Код приватника. Убише се од посла. Брзо страдају, али се зато лако и мењају. Веома доступни. Средња класа. Сходно томе, добија од система средњи прст. Али се деси да хоће целу руку, онда је систем у страху. Пада! Глуми лудило плавим екранима.
Хард диск - Дачић. Шта је кроз њега глупости и бљувотина прошло - не зна се. Он то само обрише, дефрагментише и трпа опет. Застарели модел од цца 500Мб. Лако се пуни и још лакше заборавља. Мада остају трагови у регистру, ископаће тебе неки хакер, ја ти кажем.
Монитор - Борис. Има слику, али ништа остало не фукнционише. Јел' може монитор да буде процесор, питаш? Запитај се још једном. Уосталом, видео си, остали само дугмићи.
Тастатура - То су ти ови саветници, портпароли, они што пишу говоре. Јер не можеш ти и да будеш на власти и и да мислиш и да будеш писмен у исто време, ало. Мислим, ипак смо само људи, иако смо Срби. Да ли смо? Будимо, рече пок. Патријарх. Покушајмо, кажем ја.
Звучници - Телали, добошари и остала васколика јавна гласила и медији. Врло важан шраф у овој пакленој машинерији. Гебелс је знао зашто. Често зажалим за временом када смо имали само први програм. Добро, и други од 3 поподне до 11 увече.
Миш - Чедица и Перишић: по(т)казивач, издајник, тужибаба, увлакач, миш од човека.
Штампач - Вучић. Стално маше неким папирима. А и периферан је.
Камера - Буљави Коштуније. Само снима и тићу.
УСБ - Расим. Слот за сваку прилику. Фали ти министар социјалне правде, науке и технологије, спорта или здравства? Опусти се, Процесоре, Расим је на стенд-бај, ни драјвер не треба.
ЦД/ДВД ром - Тијанић. Превазиђени начин преноса информација. Ваше право да га не користите и баците у смеће.
Мрежна картица - Спољни утицаји. Важан део, без овога је коалиција са другим рачунарима немогућа. Даљинско управљање. Опрез, уноси вирусе погубне по систем!
Графичка и остале картице - то су ови за једнократну употребу, сваки нови апгрејд их чини бескорисним. Ил' је даунгрејд? Како за кога.
Оперативни систем - Функционери и радници јавних служби. Без њих - ништа. Дакле, ништа.
Апликације - Ђилас, Мрка и тако та екипа. Кад они склепају мост на Ади, то само НАТО мож' да скрља. Јок и неће.
Мајкрософт офис - Америчка амбасада у Београду. Но комент.
Базе података - УДБА, БИА и остали ДБ-ови. Ако си унутра, значи да си се ''снаш'о''.
Драјвери - Мишковић. Мислим све је то лепо, ал' треба неко дуправља зар не? Хардвер не ради без тога, нажалост.
Е, па корисниче, у здрављу да те служи. Рестарт!
Štafeta
Nasleđe koje se prenosi iz ruke u ruku, sa kolena na koleno. Mehanizam koji prenosi teret dela onih iza nas, njihove blagoslove i njihova prokletstva. Lanac koji uvek puca na najslabijoj karici.
Netka Pejić. U svojoj petnaestoj godini, po zidovima sobe lepi postere Zdravka Čolića. Hormoni se bude, ručica skoro svako veče krišom zavlači u pamučne gaćice, dok srce u njenim, mladim, a veoma bujnim grudima, lupa, kida. Između udvaranja Mileta Bibe, lepuškastog dvadesetpetogodišnjeg samostalnog autolimara sa novim Fićom, frizurom Ipčeta Ahmedovskog i Levis zvoncarama, i Siniše Hadži-Komazeca, najboljeg učenika u razredu, budućeg magistra i glavnog razvojnog inženjera u štutgarskim pogonima Mercedes Benca, dobrog srca, sa šešeljevskim đozlama od dva cola i uvek ispeglanom kariranom košuljom, bira naravno Mileta. Na seoskom vašaru, posle pešest Pelinkovaca, ponešena i ozarena koncertom Ljube Aličića, prvi put daje Miletu na zadnjem sedištu žutog Fiće, uparkiranog na putiću kraj seoskog groblja. U sećanju je na to veče ostaje pomešani miris Briona, miris Sarajevske Drine i rakije iz Miletovih usta, znoja i straha, straha od greha, osude partijarhalnog i večito smrknutog oca, lupanja srca...
... Godine prolaze, mlada i lepša nego ikada što je bila i što će biti, odavno je već spoznala tajne vaginalne manipulacije. Licitirajući pičku na visoko, jedne julske večeri u kabinetu predsednika mesne zajednice, skinuvši bele pamučne gaćice, dobija posao matičarke u mesnom uredu. Ej, matičarka - vlast je to, uspeh mlade žene! Usledili su večere sa drugovima iz partije, letovanja u Puli preko sindikata, činilo se da je svet pod njenom štiklom. Mlada, i veoma dobro svesna zakrvavljenih očiju nadničara ispred seoske čitaonice pri pogledu na njene jedre, zategnute butine. Ona je to iskorištavala, moglo joj se i toga je bila svesna. Preveslavala muškarce, igrala se, rasturala brakove. Veoma bahato i surovo.
Prošlo je još nekoliko godina, čekala je dugo fiktivnog princa na belom konju, iako nije nikada imala sliku šta bi uradila kad bi ga stvarno upoznala, niti se upitala da li ga je vredna ikada bila, jer pobogu - ko će razmišljati... Dokle ide, ide, a kad se sjebe - jebiga - božije davanje. Elem, godine su je učinile depresivnom, vremenom se počela bezgranično smarati. Umesto princa, izređao se defile konjina: vlasnik benzinske pumpe, bijeljinski gastarbajter-povratnik iz Beča, penzonisani major JNA koji ju je tukao, ciga bubnjar iz benda na sestrićevom ispraćaju u vojsku, ali tada je bila pijana, pa se nije volela ni sećati... Njene nekada zategnute butine, počele su pihtijasto oscilovati, ali to nikada nije htela priznati, ipak ženski ponos je veoma glomazna, inertna i nakaradna kategorija. Ali, ipak se osmeh javljao sa vremena na vreme, ozarivala bi se kad se seti da je još bila želja radnika sa seoske pilane, mladog veterinara Riste, a svesna dobro pogleda popa Ilije Filipovića...
Udala se za deset godina mlađeg Gorana Svraku, perspektivnog vulkanizera koja je krenulo u toku rata, nikad joj nije lep bio bogzna šta, ali dobar kao hleb, doduše vidno klempav, obećao je finansijsku stabilnost, i brigu o materi dijabetičarki. Svesna je bila da više nije pička kao nekad, prihvatila kompromis Goranove ponude. Daj šta daš, vrednost pičke nije bila tolika da se može licitirati kao nekad, znala je to.
Udebljala se, odavno prestala mamiti uzdahe mlađanih delija, jedino ostala u sećanju pokojeg sredovečnog brkice, vozača Tamića. Više joj ne smeta ni pokoji Goranov šamar, koji je pre par godina počeo farbati kosu i juriti bičarke iz srednje trgovačke. Nema volje da se bori. Dobila je kćerku... Kćerka je odrasla u prelepu devojku, koja gubi nevinost u nabudženom Golfu trojci sa Markom Pitom, konobarom počupanih obrva i golgeterom inter-seoskih turnira u malom fudbalu... Štafeta je predana.