Domaćin čovek koji pije rakiju koju je lično ispekao.
Rečnik / autori
ZE
Zelenas
na Vukajliji od jun 2010.viđen 9. apr 2013.
1 definicija0 odabranih20 poena
Večito pitanje roditelja, ortaka, rodbine, komšija i baba sere. Uskoro završavaš srednju, vreme je da razmišljaš o tome šta ćeš da studiraš (osim ako nećeš da radiš kod Čika Miće kao autome'aničar).
Ne radi se ovde o tome što ti baš želiš da budeš antropolog i što od toga nema 'leba. Ovde je glavno pitanje šta ćeš posle? Hajde, završi paleontoligju, samo napred, ali reci šta ćeš posle? Imaš li bilo kakav plan? Vidiš šta se dešava?! Ljudi ostaju bez posla, neće da kupuju mleko od seljaka i Amerikanac i Švaba nam otimaju Kosovo jebo im pas mater! A ti bi da iskopavaš neke dinosaurse, ptičurine i ostale članove PUPSa. Treba lepo da razmisliš, pa tek onda da se baciš u te vode besposličara i književnika bez zanimanja.
-Gde si bre, Berislave, nema te k'o belca u Francuskoj!
-Ma evo, upisao faks, ti?
-Ja upisao privatni, bole me kurac.
-Aha...pa lepo.
-A ti, gde si ti sad?
-Ja upisao filozofiju.
-Filozofiju?
-Da.
-Filozof da budeš, a?
-Hehe
-Šta ćeš posle?
-Da prosim za 'leba od zaljubljenih debila koji se bubaju na Kalemegdanu.
-I za to ti treba fakultet?
-Ma jok bre nego se to ja zejabavam. Nemam blage veze, valjda uspem da nađem neki posao.
-Pa što ne studiraš nešto od čega će da pršti lova?
-Pa zato što volim filozofiju.
-Volim i ja sestru pa je ne jebem. Slušaj, Berko, bolje ti pusti to tvoje palamuđenje i gledaj da nađeš nešto normalno. Realno, koga boli tuki za filozofiju i tamo neke mrtve Grke?
-Molim? Kako koga boli tuki, pa ceo svet je čuo za velike umove antičkog sveta kao što su Sokrat, Platon, Aristotel, Diogen...
-Slušaj me, Sokrate, ja ti to kažem iz najbolje namere, jer ćeš u Srbiji kao filozof popiti otrov a da te i ne osude.
Interpunkcijski znak kojim ostavljaš utisak dubine, pameti, i da o temi imaš reći još mnogo, ali mudro ćutiš...
Nema se još mnogo šta reći o ovome...
Informacija koja se svakodnevno dobija od strane žena. Jednako je bitna koliko i informacija u Beogradskoj hronici stanovnicima Rakovice da im je nestalo struje.
Jedini muškarci koji znaju kako je to kad muda ne vise.
Nebo se otvara i nesebično daruje! Zrak duševnog prosvetljenja pada nam na uboga lica! Osećate li kako se gorčina gradskog života pretapa u eliksir parasimpatikusa u kotlu Vaše natmurene svakodnevice? Osećate toplinu? To se otčepljuje tobogan kog su naslage kulturne i materijalne korozije i čamotinja rutine odavno blokirale. A taj tobogan je put ka nirvani, put ka hedonističkoj oazi, sklonište od opšte lelemudije i dušmanluka s kojom imamo čast da se družimo na dnevnoj bazi.
Da ponovim, nebo se otvara i nesebično daruje.
Daruje nam elektronsko-mehaničkog mesiju, rešenje za odrpane nerve i žuljevite šake: prečistača, ne samo vazduha, već i pohabanog razuma i oslabljenog duha. On jonizuje! Ne samo sićušne čestice, nego i samu našu pojavu. Krišom nam krade elektron iz poslednje ljuske ličnosti i pretvara nas u krajnje pozitivnog nepokolebljivog stoika sazdanog od testa optimizma. Noćno svetlo kažete? Pre bih rekao sveprisutni svetionik, dugo ksenonsko svetlo na autoputu ka izbavljenju, ili čak skromni skeledžija preko Hadove reke.
Zar sve ovo u jednom paketu?
Koliko god neverovatno zvučalo, istina je. Ovakav sklop postoji i ponosito se smeška sa televizijskog ekrana. Funkcionalnost kakve nema u tri sistema Mlečnog puta. Čedo inženjera i indijanskih vračeva, protkano prostošću alpske čobanice, može biti Vaše za simboličnu količinu dukata, u četiri jednake mesečne rate.
Ta, zašto biste se premišljali i uskratili sebi portal ka dimenziji u kojoj ste Vi jedini kovač i jedini arhe, jedini uzrok svega i jedini cilj svega? Nabavite jonizator ozonizator noćno svetlo i uzdignite se na nivo starih Maja i svevidećeg oka.
-Ukoliko poručite u sledećih trideset minuta, poklanjamo Vam i priručnik za spoznaju astralne projekcije u više kvantnih stanja.
Krajnji stepen anonimnosti neke pesme.
Novac koji maloj deci daje rodbina, a koji im uzimaju roditelji.
Tekst izvrsne asimetrične vrednosti, provučen kroz najširi dijapazon vremenskog i konstruktivnog toka, načinjen u umu nekog destruktivnog manijaka, isklesan u kamenu Mont Everesta. Ona priča kada je neko nešto sa nekim uradio na neki način, što neko, negde, u nekom vremenskom periodu treba da pročita, da pusti tu masivnu količinu informacija kroz receptore vida i lokalizuje ih u malom mozgu, prinuđen da količinom datih podataka izbaci iz mozga celu srednju školu i onu jednu jedinu knjigu o preživljavanju u divljini urbanističke sredine, vođenu kroz način pravilnog i racionalnog šopinga, prevashodno namirnica i ravnomernog raspoređivanja primljene monetarne vrednosti u vidu plate.
Nešto poput one priče koja sve zanima, ali niko ne želi da je čuje ili ne daj bože, pročita.
Priča vašeg života. Rođeni ste za vreme rata ili ste u to vreme odrasli. Nije bitno kog datuma i koje godine, svi znamo sa kojih ste prostora, a ovde je uvek bilo nekog rata. Bez obzira na okupatorske sile, imali ste divno detinjstvo. Šuma, park iza zgrade, dvorište, društvo iz komšiluka. Žmurke, ganje, straže, pa čak i u to vreme depresivnih i u isto vreme lucidnih trenutaka našeg naroda, igrali ste se rata. Maloumne dileje bez kapi zdrave i racionalne pameti, nesvesne dešavanja oko sebe. Kasnije, škola. Navikavanje na obaveze i polako gašenje detinjstva, dok vam se mozak pun nepreglednih panorama mašte šije i oblikuje prema onome što se smatra normalnim. Imputacija religije, politike, pogleda na društvo, odvajanje normalnog od nenormalnog, sve preko strogo iskrojenih društvenih, duhovnih i fizičkih normi. Odrastanje. To je trenutak kada kreneš stranputicom u svom životu. Tinejdžersko doba. One godine na koje ćeš u dubokoj starosti da gledaš delom sa gađenjem, delom sa setom. Ali si ipak zahvalan životu na tim uspomenama, koje su te najviše oblikovale. Prva cigareta. Prvi džoint. Prvi odigrani tiket sa društvom na kraju osnovne. Ah, ta još uvek nevina vremena. Stigao je i taj dan. Probao si nešto od jačih droga na proputovanju kroz Evropu u dvadesetoj, sa društvom. Išao si na ispiranje od Češkog piva. Jurili su te karabinjeri po Rimu jer si se pobio u lokalnom kafiću sa likom koji je smuvao ribu za susednim stolom na koju si bacio oko. Bio si lud. U Nemačkoj si se skontao sa grupom gejeva koji su ti uvalili džoru po nižoj ceni. Zauzvrat si se klao sa lokalnim neonacistima braneći ih. U Francuskoj si nevino spavao na Jelisejskim Poljima, snivajući divne snove nošene svetlim "Šardoneom" i govedinom sa tri kile crnog luka. Bežao si na Koridi od razjarenih Španskih bikova i toreadora sa mačevima, jer si kresnuo gradonačelnikovu ćerku ispod tribina. Jebao si Bugarske kurve poreklom iz Ukrajine, prerušene u časne sestre u Amsterdamu. Pokušao si da preplivaš la Manche, ali te srećom brodska patrola izvukla na vreme i pomogla ti da se spaseš iz hiperventilacije. Trčao si go ispred Engleske kraljice.
Vratio si se nazad u svoju zemlju. Par sledećih godina si bio frajer u društvu i muvao svaku ribu na koju si naleteo. Sve dok se jednog dana nisi oženio. Proglašen papučarom, sa devalviranim krugom prijatelja i srećnom ženicom uvek željnom pažnje, prolaziš kroz još par godina svog života. Dobijaš decu. Ti mali anđeli koji ti psuju sve po spisku. Preslatko, dok su male praznoglave budale. I oni odrastaju. Tada se svet pretvara u mračnu pustaru u kom te boli kurac za sve oko sebe. Brak ti se raspada, ali izdržavaš zbog dece. Žena se dere na tebe svaki dan i zvoca ti zbog para. Banke traže povraćaj kredita uz kamate od pedeset posto. Kasniš sa ratama za auto i stan. Kum hoće da te bije jer mu još nisi vratio pare, a šef te tera da radiš prekovremeno. Neplaćeno, naravno. Pronalaziš mir u piću. Sediš u kafani i razmišljaš. Jebao si pola Evrope. Sada tebe jebe cela Srbija. Vremenom se izvučeš iz svega. Deca diplomiraju i napuste te. Posećuju jednom godišnje. Nekad i ređe. Žena svakih par dana kupuje baterije za vibrator koji je dobila od komšinice Mice za Novu godinu. Ti znaš za to, ali te boli kurac. Ne sapliće te svaki dan, što se toga tiče i bar je srećna. Ne priča. Mnogo. A i ti si srećan. Jebeš komšinicu Micu kad god joj je muž na poslu, a deca u školi. Prolaze godine. Usponi i padovi. Obraduješ se i ucvikaš od svake vesti. Prestao rat. Da li je to samo zatišje pred buru? Komšinica trudna. Da li je tvoje? Konju, naravno da je tvoje. Onaj njen je zadnji put pipnuo nakon Božićnog posta '99. Jebiga, ne možeš sad ništa. Bar je tu, blizu, možeš da ga gledaš kako odrasta. Starost. Otišao si u svoj zavičaj. Provodiš poslednje godine svog života u miru. Razmišljaš o svom životu i prisećaš se svih trenutaka sa osmehom. Uz suzu na licu i poslednje otkucaje srca, možeš da kažeš samom sebi da si živeo.
Zašto je ova priča bitna? Nije. Da li je istinita? Ni to nije bitno. Ali bi bilo lepo da je neko čuje. Ili pročita. Ali neće. Iako je napisana, u savremenoj ljudskoj prirodi je da živi brzo i ne obraća pažnju na one stvari koje nas ne zanimaju. Umesto napredovanja, ram memorija homo sapiensa se smanjuje. Teško je zadržati nečiju pažnju. Smisao ovoga je ironija. I jedna priča. Šta je ironija u priči? Nema je, jebiga. Ironija je u definiciji...
Predugačko, nisam pročitao.
Kad od pečenja najviše voliš papak.
Šegrt koji je spalio gazdinu pekaru.
Korisnik Skajpa sa niskobudžetnom kamerom.
