Djevojka koja se svojom konstitucijom ne razlikuje puno od popularne fosne (daske petice).

Pitanje koje pokreće priču o nekome ko trenutno nije tu, ali je pomenut, a ima nadimak koji je dovoljno intrigantan za onog ko ne zna priču kako je do tog nadimka došlo.

Nije to neki Sale, Đole, Peca, Igi, Džoni ili Miha, jer zna se da je to uglavnom izvučeno iz imena ili prezimena lika, nego je to neki Bojler, Drvoseča, Govno, Ljakse, Klingonac ili Ustaša, što jasno implicira da se iza toga krije neka priča.

Konstatacija na ulični oglas o prodaji svega i svačega, od igle do lokomotive.

Primer sva tri izgovora koji se koriste na našim prostorima.

Krupne i zdrave šljive koje nisu za u kazan, već se odabiraju za slatko.

U osnovnom značenju izraz koji oslikava igrače vanserijskih kvaliteta, dok se u domaćim sportskim prilikama, a posebno fudbalskim neprilikama, koristi da opiše drvo par ekselans.

Модни хит за време највећих врућина. Мајица задигнута тако да позади открива крста, а напред ослобађа пивску стомачину.

Не, антихерој није главни негативац, безосећајно створење, психопата или неко сличан. Јер да би лик постао антихерој, он мора да носи неку поруку, мора да има неко сопствено виђење света, и мора да има добар разлог за то да ради и да му то причињава задовољство, а да притом нема другу корист од тога. Наравно, да његово деловање буде у складу са моралним кодексом, који додуше само он разуме, али без обзира.

Представници ове групе, који мени први падају на памет су свакако Антон Чигур и Патрик Бејтмен. Једноставно, то су људи који у себи носе све особине овог света, у неку руку, достижу нивое полубогова и постају неухватљиви и невидљиви представницима "правде". Они не губе. Бескомпромисна интелигенција сјебаног мозга их доводи до нивоа култа и задржава их ту. Једноставно, не можеш да их мрзиш. Било да даве проститутке док слушају Витни Хјустон или Фила Колинса, пуцају у све живе или људима дају шансу да баце новчић. Покривени велом животне ироније и сарказма делају у полумраку и никога не остављају равнодушним.

Такође, антихерој може бити само пародија на хероје, било парвелове, било на неке друге, али притом мора бити урађен са стилом, тако да кроз све своје деловање показује апсурд борбе за "бољи свет", апсурд херојства и осликава прилично бедну страну друштва. Суперхик.

У свакодневном животу их и нема толико, или их има у много блажем облику, да то прелази у домен заједљивог старца који сере по свему, људе који знају да дају смислену критику и то раде са задовољством, до ироничних и саркастичних дркаџија који једва чекају да покопају некога, у интелектуалном смислу, нешто као Грегори Хаус.

Alternativni izraz za domaću rakiju kako bi se i najokoreliji tradicionalisti uklopili u fensi društvo.

Možeš da isteraš mene iz sela, ali selo iz mene, nikada.

I zato nikada neće bedni Čivas da mi bude bolji od domaće rakije. Nikada neutralna pavlaka sa 0.0001% masti da mi bude bolja od kajmaka. Gorgonzola sa plemenitim sranjima koja se zelene nikada neće da zameni sir što ga pravi baba. Nikada neće da mi bude draža pačja džigerica od jagnjeta sa ražnja. Ni jedan Kjanti ne može da se poredi sa domaćim vinom iz pradedinog bureta. I nikada ni jedan klub sa takozvanim "kvalitetnim pičkama" neće da zameni kafanu sa konobaricom koja ima velike sise i jednu kraću nogu. Da ne pominjem makijato i tursku sa ratlukom.

Jebiga. Nije to pitanje kvaliteta, već porekla. Hteo ne hteo uvek će da mi bude draže ono uz šta sam odrastao. Nema tu nekih komplikovanih i zamršeniš psiholoških sranja, jednostavno tada nisam mislio ništa kao som jer problema nisam imao. Tako da me ti mali detalji vrate u to nekada, kada je život bio lakši. Nije da je sada težak, ali baš je bilo lepo ne misliti ništa. Čini mi se da sada kapiram one što kmeče za Brozom, jeb'o ih on u dupe komunjarsko.

Nije to patetika, nostalgični proser uz peti vinjak, srpsku zastavu i četničke pesme dok u pozadni Žika Seljak nagovara mlade bračne parove da prodaju tetkinu garsonjeru i vrate se na selo, to je samo realno stanje stvari. I mislim da ne važi samo za mene, seljaka, nego za sve. Verovatno nekome smog Londona nije isti kao onaj u Beogradu ili nekome možda nedostaje pančevački zagađen vazduh. U suštini gde god da si rođen to će te pratiti dok si živ. I to je to, povuče me rodna gruda u svačemu. Više volim da kroz prozor vidim brda i planine nego ravnicu, svaka reka po nečemu liči na Moravu a svaka šuma podseti na Šumadiju.

Име: Чланковита глиста; Породица: Змија; Фамилија: Аурора Бореалис;
Свака чланковита глиста, дакле и ја, састоји се од 64 чланка апроксимативно. Нисам сигурна да знам шта значи реч апроксимативно ал ми било лепо да је метнем овде. И сваки чланак има има тачно одређену функцију, осим неких који су ту чисто безвезе.
Уџбеник из биологије за 6. разред каже следеће, цитирам: "Иако делује незамисливо, чланковита глиста се прилагодила кретању без ногу, и то веома лако чини." Курац мој лако. Захваљујући једном јебеном мишићу у 17. чланку и методи: *згрчи тело - опружи тело*, успевамо некако да се крећемо кроз овај живот пун чемери и боли.
Све је у животу пролазно мој друже
И љубави и туге и сви срећни дани
Сад када је нема нека плачу руже
Ко увело лишће на јесењој грани...
Ја се извињавама на овој дигресији, пукла ме емоција. Да наставим. Уврежено је мишљење да смо ми потомци змија, гуштера и чега све не, но јасно је ко дан да су то фабриковане инсинуације наших архинепријатеља, белих носорога.
Сви сте у школи учили да слонови сваког пролећа одбацују сурлу, а да ли сте се икада запитали да је можда сурла та која одбацује слона и еволуира у неко друго биће, биће ослобођено материјалног. Руку, ногу, ушију, очију. Да, и репродуктивних органа, но та тривијалност нам не представља сметњу приликом секса. Сада се вероватно смејете и питате како глупава чланковита глиста може да води љубав? Питајте своју жену, она се није бунила.
Вас, људе, вероватно занима какво мишљење ми, чланковите глисте, имамо о вама, људима. Како било, ја вас делим на две врсте: на оне који имају потребу да нас газе својим псеудоподама и оне који нас из некаквог милосрђа, ил шта ти ја знам, на нашем путешествију од тачке А до тачке Б, без грешке враћају у тачку A. Ух, како мрзим ове друге. Зар је толико тешко погледати где нам је усмерен први чланак (упадљиво светлији од осталих), и пренети нас у том правцу?
Рекли су о нама:
"Јасно је да је тајна и бит свега сазнајног у следећем питању. Где је крај онога што чланковита глиста као таква јесте, а где почетак онога што чланковита глиста није."
Корнелије Ковач, гитар хироу турнир - делта сити 2008..
"То не беше глиста, нит то беше змија. Већ све део до дела. Доиста чудно. Чудо?"
Посланица Назарећанима, трећи псалм 12:44

То сам у најкраћим цртама Ја, чланковита глиста. Или сам беше чланковити црв? Е да га јебеш...

Nit’ ume da kuva, nit’ je interesuje. Vrhunac njenog kulinarskog umeća ogleda se u smućkanoj supi iz kesice i nekakvog zrnevlja, musli, ako pitate one malo flafičastije, potopljenog u mleko za doručak. Ništa sarma, ništa gulaš i ćuftice. Ne zna razliku između čorbastog pasulja i prebranca.

Noćna mora svakog Balkanca naviknutog na jaku maminu kuhinju.

Ona nikad neće shvatiti logiku iza čuvanja vegete u kutiji od cedevite (da se ne osuši, jelte), kuhinja joj služi isključivo kao dekoracija. U rerni drži džempere jer joj je ormar već prepun stvari, u frižideru sve krema do kremice za zatezanje kože.

Ko će sutra slavski kolač da ti mesi?

Био сам тад студент, тек уписао факултет. Прва генерација студената у мојој фамилији, није мала ствар. Још већа ствар била у то време да се из ужичког планинског села студира у Крагујевцу. Требало је пара, рођени, а ми их нисмо имали!

Нашао сам добру собу, код фине газдарице, баба Милке, мада је најбитније било да је била јефтина. Горе, одмах поред Палигорића, чувене градске кафане.

Кад сам први дан прошао поред Палигорића, замирисали ћевапи. Сваки сам састојак осетио, мајку му. И месо, и лук, и зачине, и ћумур на ком су се пекли... Како бих смазао двадесет, мислио сам се. Ал није се имало, често сам и у најосновнијем оскудевао, а и морао сам да учим, ни за дружење нисам имао времена.

Прошла прва година, ја најбољи у генерацији. Шта ћу, једини ми бег од беде био да учим. Добио и стипендију, ал и то мршаво, а морао и кући да помогнем, они су још мање имали. Била и једна Сања што ми се свидела, ал нисам смео да је питам, јер сам знао да нисам имао два или три сата дневно за девојку. И сваки пут кад прођем поред Палигорића, осетим онај мирис ћевапа, и зарекао сам се да ћу од прве плате да поједем тиx двадесет ћевапа.

Завршио пре рока као студент генерације. Одмах ме узели за асистента. Леп посао, мислим се. Плаћају те фино да учиш, то ми ишло од руке, буде и по која студенткиња... Милина! Брзо стигла и прва плата и, како сам је подигао са благајне, запутио сам се право у Палигорић.

Успут сам замишљао како ћу коначно да утолим глад, размишљао о салатама, кајмаку, како ми се мекани ћевапи топе у устима. А све то не иде без пива, разуме се. Сео и наручио све редно. Појео их.

Ништа. Ко да сам било шта друго у уста ставио. Пробао и сутрадан. Ништа. Више ми нису ни мирисали толико лепо кад сам пролазио поред Палигорића.

Постао сам и професор. Имам довољно за породицу, моје маторе, за друштво... Од тад не знам колико сам ћевапа појео, а још имам неки свраб у грлу, као неку глад, за оних двадесет ћевапа кад сам становао код баба Милке.

И онда сам схватио да је та глад могла да се засити само тад. Као што студенткиње од двадесетак и више година сада не могу да ми надокнаде ону Сању коју никад нисам позвао да изађемо јер сам знао да би ми то одузело времена.

Све у своје време, рођени. Све у своје време...

Само да ми је да овај свраб из грла некако оде...