Noć preobražaja dečačića koji je legao u krevet sa svojim omiljenim plišanim medom a probudio se sa mokrim gaćama, ulepljenim nekom čudnom belom tečnošću nepoznatog prorekla uz obavezne komentare: "Šta mi se desilo, koju pičku materinu"?, "Je l ovo normalno"? i "Fuj, ima odvratan ukus"! Uz prvi mokar san nekako paralelno dolazi i prvi znak sramote, tako da dojučerašnji mališan obazrivo obilazi mamu i sestru i utočište nalazi u ćaletovom naručju.

Iskompleksirano pašče tipa pudlice ili pekinezera, koje vam se svaki dan iz sigurnosti komšijinog dvorišta nalaje mile majčice na psećem jeziku.
Prosto živite za trenutak kad ćete ga sresti samog u ulici, ali to se teško može desiti jer podmukli stvor vešto eskivira te situacije.

Kažemo kada na ulici vidimo vrhunsku ribu, za nas nedostupnu u svakom pogledu.

Zvala se jednostavno, Ivana. I danas se valjda zove tako. Ne znam da l je živa, al pravo da vam kažem, nekako mi puca kurac. Elem, pucanje kurca na stranu, al mi smo se beskrajno voleli. Išli smo u vrtić "Pčelica Maja", ona u srednju, ja u veliku grupu. Ona je nosila roze mašnicu u kosi, a ja plave patofne na nogama. Ona nije znala da kaže slovo r, a ja sam znao da kažem sva slova, pa sam je zezao da izgovara "Riba ribi grize rep" i svaki put je poljubio u nos kad to kaže. Bila je slatka kao lipov kurac....ovaj, lipov med, ili možda bagremov, ne sećam se. Stalno smo blejali zajedno u pesku. Ljuljao sam je na ljuljašci i klackali smo se zajedno. Naučila me da igram lastiš, a ja nju da puca iz pištolja na kapisle. Najviše sam voleo, kad nas vaspitačice pošalju na spavanje, da se iskradem iz svog kreveta, uđem u sobu gde je srednja grupa i uvučem joj se u krevet. Tamo smo otkrivali naša tela. Ona je dodirivala moju pišu, a ja mazio njenu picu. Smejali smo se k'o ludi na brašno i bilo nam je do jaja. Jednom prilikom nas je izvalila vaspitačica i rekla našim roditeljima da smo psihijatrijski slučajevi. Moja mama je plakala, a ćale me pit'o "Jesi jeb'o ti ovu malu" i šmekerski se osmehnuo. Od tad nam nisu dali da se družimo, ali smo se viđali krišom ponekad. I kako je to Miroslav Ilić lepo opisao, jednog dana dok sam se sam vraćao iz vrtiča, video sam da se prokleta kurva krlja s nekim u senci kestena. Tad mi je puk'o film i pucao sam tom pederu u nogu. Pištoljem na kapisle, naravno. Ona je skočila i manirom iskusne latino glumice rekla: "Ovo nije ono što ti misliš, mi smo samo...", ali ja nisam želeo da je slušam. Plakao sam danima i noćima, odbijao sam da jedem poparu. Ispisali su me iz tog vrtića i upisali u "Neven". Tamo sam se navukao na dop i sad vam ovo pišem i verovatno odbrojavam poslednje trenutke mog bednog života bez Ivane. Ivana, I wiil always love you iako si jeftina droca.

Stanje koje nastaje kada shvatiš da bi lakše očistio naftnu mrlju u Meksičkom zalivu nego godinu u junu.

Osoba koja ti, nakon pitanja "Gde si?" i tvog odgovora "U busu sam, tu sam za pet minuta", kaže da požuriš.