Samo jednom u životu, dovoljno je da uđeš u čađavu mehanu. Odmah znaš da li je kafana tvoja subina. Kada ti otvore vrata od kafane, prizor je uvek sličan: krčma stara, krčmarica mlada, ide pesma za društvo u ćošku, veseli se poslednji boem sa dva dobra druga, dva prijatelja, dok u uglu sam za stolom jedan čovek sedi. Posle kratkog vremena postaješ jedan od onih koji bi djavolu dušu dali za merak. Luduješ i lumpuješ do zore. Iznova i iznova, dok napolju steže zima, u kafani punoj dima, slušaš pesmu ciganina. Kada te sestra upita: ,,Kuda brate, noću odlaziš'', odgovaraš sa: ,,Opet sam ti u kafani!''
A onda, dok je jesen u tvom sokaku, po prvi put, ugledaš oči jedne žene, koja udje u tvoj život kao slučajna prolaznica. Kada odlučiš da dotakneš te usne koje dugo želiš, shvatiš da ne možeš bez nje. A onda počne nešto čudno sa vama da se dešava. Kad poveruješ i srcem i dušom da ćeš život deliti sa njom, ona ti bez razloga kaže zbogom, i rastanete se jedne letnje noći. Od tog trenutka, ljubav ti srce mori, lažeš sebe da možeš bez nje, i tešiš se kako nije život jedna žena. Prazna čaša na tvom stolu tera te da se zapitaš šta si ti u njenom životu? Da li te voli ili se kaje? Dani prolaze, a nje nema. Počinješ da tražiš ljubav novu, da staru iz srca zbrišeš, jer šta će ti sećanje na nju, kad ljubavi nema više? Dok bez nje piješ gorko vino, cigani ti tiho tiho sviraju, sviraju noćas samo za nju. Proklinješ crne kose i moliš srce da zaboravi dan kada je srelo.
Ali izgubljene ljubavi vraćaju se same. Zvala te je jer želi da te vidi. I dok se gledate skriveni od kiše, shvataš da je kasno da se menja. Ti si je voleo,drugi je imao. Ona nije znala za bol srca tvoga. Shvataš da u ljubav više neveruješ.
ФејЗбучар
samoposluga, a inače termin je skraćenica od Gradsko nabavno preduzeće, što malo ljudi zna.
NAMA - skraćenica od: narodni magazin
Isto tako Simpo je skraćenica od Sima Pogačarević,
ZIS - ruski top, skraćenica od: Zavodi imena Staljin,
ZIL - ruska vojna vozila, skraćenica od: Zavodi imena Lenjin itd., ako se neko sjeti još nečega neka doda.
Devojčice od 13 do 16 godina, koje se svaki vikend "ubiju" od dve đus-vodke i jednog piva i onda tako "pijane" kruže po diskoteci da bi ih što više ljudi videlo, pozdravljaju se sa svima koje poznaju, a neretko i sa onima koje ne poznaju, igraju u kavezima i 'vataju sa svakim dečkom koji im priđe. Čim dođu kući (dakle, oko 1h jer dotad su ih roditelji pustili u grad), na fejsbuk stavljaju status: "xaxa suoer je bilp wechrs", a sutradan, za svaki slučaj (ako neko nije shvatio da su se one "napile"): "Suntze me pr0budil0, a u glawi lo0dil0... Definitiwno wishe ne pijem!"
Dani koje je majka priroda odredila za spajanje muškarca sa ženom u cilju reprodukcije jedinki koje učestvuju u interakciji.
Takođe to su dani kada sve devojke izmišljaju svakakve izgovore da bi izbegle i najmanju mogućnost za to spajanje i pretpostavljenu reprodukciju.
Kod mene je želja tokom tih dana najjača, tako da joj se prilično predajem.
I brišem onu belu tečnost sa stomaka, grudi, leđa i nekoliko puta dnevno...
Mladost ludost. Ne razmišljaš mozgom, nego nižim organom. Ona (ženka) ti mahne repom, a u tvom hipotalamusu se luči neizmjerna želja za probojem kroz vaginalni prostor. A ti, mlad, zdrav, piješ sok od cvekle svaki dan ne bi li ti se poboljšala cirkulacija krvi i na taj način stvorio od sebe jedrog mladića sa jebačkom dekoracijom i da bi u selu predstavljao porno ikonu. Radiš sklekove, trbušnjake, trčiš uz njivu-niz njivu k'o neslan ovan, a komšije se okreću za tobom sa izbuljenim očima k'o sova iz Guarana reklame čudeći se tvojoj volji za napretkom. Svaki dan ga bacaš u nesvijest tako jako da se izlučevina salije do podruma, a ostatak ode kroz kanalizaciju do na kraj njive, pa onda noću sanjaš kako hiljade spermića idu odozdo prema tebi govoreći: „Tata, tata“. Počeneš gubiti na kilaži, izgledaš k'o mršavo svinjče kad se pusti u tor pa počne da ganja prasicu i onda skontaš da ti je to dosadilo i da želiš nešto novo. Želiš turiti.
Tog dana, ćale ga je smarao nekim poslovima. Valja prozore promijeniti i ubaciti nove od PVC-a, lafo to je sada moda. Sunce upeklo k'o zagorjela tava, čini se k'o da je ispala žiška iz pakla i to pravo u njegovu avliju. Uprti prozor, a ona plastika vrela, možeš jaja na oko na njoj ispeći. Ali hajde, otac je to, moraš mu pomoći da ne bi kasnije rekao: „Bolje da sam u šljivić bacio, nego što sam tebe napravio“. Jest da mu je mrsko, al' ko ga jebe. Šuti i trpi. Kad eto ti neko auto dolazi u komšijinu meraju, onog istog komšije koji se preselio u Sarajevo i stavio kuću na prodaju. Bijeli Golf dvojka, nepoznata lica, mada mu vozač liči na Eru Ojdanića iz najboljih dana. Izlazi on, žena mu (pretpostavlja) i mladi sin, a u Golfu i dalje sjedi ona. Iz daleka izgleda kao i svaka druga, jebiga. Kaže ćale: „Evo stigle nove komšije, ajmo da se pozdravimo“. Konta u sebi: „Da nisu došli, ne bi ni rekao da stanemo“. Dobar dan, dobar dan. Tako i tako, upoznavanje, ovo ono, sve pet. Tačno je, to su nove komšije. Kad izlazi ona iz auta.
Da, ona, očit primjer brđanke, djevojke pred kojom objesiš jezik do poda, a stožina ti se pretvori u neuračunljiv objekat koji se vrti po gaćama k'o vatrogasno crijevo kad je pod pritiskom. Ne zna čovjek gdje bi prije pogledao. Da li u rumenu dojku koja izviruje k'o proleter iza grma kada želi da zaskoči žrtvu, ili pak u guščetinu utegnutu od kopanja? Lice bez bora, raspletena kosa izgleda k'o cvat hibridnog žita, a oči joj zelene. Zelene, jebote, ej... Uz malo zakašnjenje, pruža ruku na kojoj su se ocrtali žuljevi od trodnevnog cijepanja hrastovine. Ona mu reče ime, uz prelijep osmijeh na licu.
Uslijedilo je, naravno, obilaženje njihove nove kuće i još detaljnije upoznavanje sa istom. Njen otac ga zamoli da im pomogne da istovare stvari. Kaže da ima tri kamiona ukupno, pa će mu platiti to što radi. Konta: „Jebote pare, đesi punac, šta ima?“ Pristane, naravski. Ko ne bi, jebote...
Odjednom dobi volju za poslom. Ućeraj i prozoru i suncu i malteru i onim potomcima iz njive što ih je sanjao. Samo bi u nju gledao. U međuvremenu, sabralo se tu još raje, valjda njihovi rođaci i prijatelji. Pomažu svi da se skuće, a on najvrijedniji. Čas na spratu, čas u prizemlju, čas u šupi. Razbac'o se k'o đubre po njivi. Ocu nije jasno šta bi hajvanu odjednom. Završiše to oni očas posla. „Sjedi malo, koji ti je kurac, oguli jabuku“, govori mu neki glas iznutra. Za čudo Božije, posluša.
Traži je pogledom. U jednom trenutku pogledi im se ukrstiše. Sipaju iskre k'o iz Bosh brusilice kada je bravar poćera preko šipke. Silazeći niz stepenice čuo ju je kako rodici šapće: „Jest lijep momak“. Gotovo, jaro! Prođe neka dragost kroz njega k'o grnjača kroz planinsko selo. Da li je ona ta? Ta kojoj će surduknuti soklendžu iz zasjede, a ona će ga rado pustiti da obiđe njena prostranstva i upozna Nju, Njenu svetost Vaginu.
Prošlo je neko vrijeme od dolaska novih komšija, stvari su legle na svoje mjesto. Vratio se starim navikama, nolajferisanju preko dana, a hodanju i kucaniji po noći. Razumljivo je to. Preko dana po onoj ljetnoj žegi imaš utisak kao da si u nekom western kadru kada prođe pokoji plast sijena preko šljunkovitog puta. Nigdje nikoga. Zato noću oblijeće oko konine kuće k'o mačak oko vruće kaše. Stara fora bacanja kamenčića u prozor uspijeva pri dozivanju mladog čeljadeta koje docnije odvodi u prostranstva noći, sjedeći na hladnom betonu od kojeg mu se čmar ucrva, a nije pojeo ni kap pekmeza kao zaštitu od pojave glista. No, boli ga đon, svakako i ne misli o tome dok provodi vrijeme s njom. U jednom momentu, vatra između dvoje čednih živinčadi se uzbrka, te u trenucima dok mu ona razgibava jezik k'o domaćica kada razvija jufku, on se odluči da pređe rukom preko, od branja krušaka i jabuka po jarkom suncu, potamnjenih leđa, pa sve do brushaltera. Uze je u naručje i baci u obližnje sijeno. Radnja se dalje nastavi po scenariju iz starih švedskih porno filmova, dok u pozadini kokoši skaču po kocu i kokodaču, a mjesečina stvara ugođaj seoske idile. Svršetak.
Fraza, u koju treba verovati koliko i u deda mraza.
"Marija Ivanović" je ustala jutros. Sela je u svoj automobil koji su izmislili i napravili muškarci iz metala koji su izlili muškarci od rude koju su iskopali muškarci. Nalila je benzin iz nafte koju su dobili i preradili muškarci i odvezla se putem koji su asfaltirali muškarci. Ušla je u zgradu koju su sagradili muškarci od betona koji su zalili muškarci i cigli koju su sazidali muškarci i greje kotlom koji su napravili muškarci pomoću goriva koje su opet preradili muškarci, popela se liftom koji su montirali muškarci. Upalila je svetlo koje su instalirali muškarci, prelila je vrelom vodom, podgrejanom na gasu koji su dobili muškarci, kafu koju su prevezli avionom muškarci sa plantaže koju obrađuju muškarci. Sela je za kompjuter koji su izmislili muškarci, otvorila je program koji su napisali muškarci, ušla na na internet koji su stvorili muškarci i slovima azbuke koju su napisali muškarci ispisala: "Ja sam nezavisna žena, šta ce meni ti alkoholičari"?
Valkire, kaže wikipedija, nije da sam stvarno obrazovan, da su to neke premoćne ribe što vode pale ratnike u Valhalu da tamo loču, žderu i jebu uz jednookog Odina sve dok vuk ne uđe međ' ovce i dođe sudnji dan. Ragnarok se to zove, valjda.
E sad, te Valkire imaju poseban modus operandi, kad neki delija zagine u svijetlome boju sa mačem u ruci one siđu sa neba u vatrenim kočijama i obrati pažnju sad, ZASENE sve ostalo svojom moći i lepotom. Natovare rahmetli vojnika i odvezu ga na bahanalije sa Torom i ekipom.
Ako si obratio pažnju skapirao si poentu, Valkire zasenjuju. Objasne sve samom svojom pojavom, nije da moraju da pevaju i pokazuju sise kao sirene da bi navukle zagorele mornare na stenje. One dođu, kobjasne i odu.
Da se manem mitologije i jednoroga, sine, ima i takvih žena. I to kakvih sunce ti jebem. One ne da poseduju "ono nešto", faktor iks ili koji kurac već, nego ga imaju na tone. Unajmljuju kamion sa prikolicom da im ga vuče koliko je masivan. Nije to lepota, nije ni inteligencija, ma ne pomaže tu ni guzice i čmara ni diploma filozofskog fakulteta, jednostavno takve su. Dođu tako, ozrače te tim Valkira sindromom i ostave te rastegnute vilice do poda, onda ti se obrate pa na pitanje "Imaš upaljač?" ti odgovoriš "Imam tri 'ektara njive".
U stanju su da najmoderniju, po svim sadašnjim standardima "prepičku" spuste na nivo ovce oguljare tipe Suzane Mančić samo svojim prisustvom. Kao što pre rekoh, prepička se lomata, maše pičkom k'o Titov pionir zastavom 76', slomi se da pokaže kako se na nju svršava, onda dođe Valkira, kobjasni šarm i seksipil i ode kući da zavija sarmu, ili da gleda Žikinu šarenicu.
Koji je taj faktor iks ne znam, nisam pismen da to objasnim ali zato znam da ću zdušno da balavim po podu na ovakve pojave dok sam živ.
Ideju za defku sam dobio gledajući ovu sliku. Nerealno kako je Kristina Hendriks IZDOMINIRALA ovu cavu, čak me mrzelo da guglam i kako se zove, koga zabole kurac za to kad pored Kristine ne postoji, nema je. Stoji tu kao rekvizit da se uhvati što bolji kadar na Hendriksovu.
Manifestacija gde je testosteron tako gust da se seče nožem...i od njega pravi sendvič koji je zajeban i ima ukus olova i časti predaka. Ponizi onog sa slabijim genima, isprsi se, zadivi što veći broj ženki, pošalji gene u budućnost. Ogranizovanje Mačo-festa? Samo se osvrnite oko sebe. On traje već...pa zavisi da li verujete Darvinu ili Jevanđeljima.
Seoski put, plavuši sa BG registracijama pukla je guma. Trojica lokalnih đilkoša se vraćaju sa kosidbe. Trojica najboljih prijatelja. Prilaze.
-Khm, snajka, može li da se pripomogne? (Ruke su mu u džepovima sa palcima koji su napolje i koji markiraju njegovu močugu. Radiša je plodan primerak.)
-Eve, ja ću da dizam ako nemaš dizalicu! (Ispršen do maksimuma. Majica sa logom lokalne firme za oplođivanje krmača samo što nije pukla. Staniša je snažan primerak)
-Ma šta mi se kurcobecate, video sam vas na slavi kad se vraćasmo. Niste 'teli ruke da uprljate a ti si povraćao i zvao staramajku (Žgoljavi dilber ali sa nekim žarom u oku. Njegov jedini način je podrivanje ili kako ga on zove 'podbrckuvanje'.Zavadi i vladaj.Mikica je inteligentan primerak.)
U tom trenutku izlazi iz kola ćelavi debeljko tupog izraza lica. Odeven u 'Mauro Kamoranezi' , sa zadenutim pištoljem marke TT.
-Poljoprivrednici, snaćićemo se i sami. Hvala. (On nije ni jak. Ne može biti ni plodan posle besomučnog šikanja koksa. Definitivno nije pametan. Mateja je 'pun ko brod' primerak)
I tako eonima...Tu se jedino pita 'plavušica'...Ma koliko mi mislili drugačije.
Rečenica koja te zatekne nespremnog, izgovorena od strane devojke, paničarke, koju poznaješ taman toliko dugo da joj broj telefona još uvek ne znaš napamet. Niti njenu prirodnu boju kose.
Grom iz vedra neba!
Smak sveta! Kraj, ništa više neće biti kao pre.
A verovao si da su šanse da ti se ovako nešto desi, baš sada, jednake verovatnoći da je vetrenjača iz Servantesovog Don Kihota, zaista div.
- Halo?
- Ja sam bubili. Izvini što te zovem ovako kasno, ne špijuniram te više, svega mi. Znaš da te ne bih budila u ovo doba da nije nešto hitno.
- Ooo da, znam.
- Znaš, danas sam ceo dan nešto nervozna i preosetljiva. Tri puta sam zaplakala na „Oči boje duge“. Mamin ručak nisam mogla ni da pipnem, sve mi nešto muka bilo, a znaš koliko volim podvarak. I još na sve to, ceo dan na TLC-u puštaju neke emisije o bebama, kao da znaju. Bubili? Je l’ ti to hrčeš? Ladno hrčeš! Sram te bilo, svinjo bezosećajna! KASNI MI!
- Čččč...čekaj, stani. Kako kasni? Zašto kasni? Jesi li ti sigurna?
- Nego šta sam! Sve simptome trudnoće imam, nisi me slušao!
- Dooobro, polako. Samo bez panike!
- Ne paničim!!!
- Slušaj, jutro je pametnije od noći. Lezi lepo, spavaj, pa ćemo sutra ujutru da rešavamo to, m?
- Kako to misliš da rešavamo?! To? Beba je za tebe TO?! Hoćeš da abortiram, jel?! Kao znamo se mesec dana i te priče? Nema šanse! Rodiću ga!
- Halo, halo...Jelena?
Ok. Spustila mi je slušalicu. Nema veze. Bolje je tako...
I šta sad u pičku materinu? Jebote, imam 22 godine, još sam na faksu, moji me izdržavaju. Ma nema šanse, ne mogu da je oženim. Znamo se mesec dana. Nismo mi jedno za drugo. A nismo ni neki par, k’o kera i bandera smo. Ne znam ni kako joj se pudlica zove, koliko ispita ima do kraja, koje joj je boje kapija. Jebote, pa ja ne znam ništa o njoj! Smiri se, Nikola, smiri se. Pokušaj da odspavaš, tri sata je, ustaješ u pola sedam...
Čekaj, pa gde ćemo živeti? Kod mene nema mesta. Šta ako nosi trojke? Moraću da se zaposlim na građevini kod ćaleta. ĆALE! Jebote, ubiće me ćale! Dobro, pa i on je mene napravio sa 20. Znam, reći će: "To su bila druga vremena!". Kako da mu saopštim uopšte, ima slabo srce, neće izdržati. Juče mu se slošilo kod kuma Ranka na svadbi. Svadba! Sigurno će hteti veliku svadbu, pričala mi je da ima mnogo rodbine. Mrzim ta opštenarodna veselja! Ma ne, nećemo se uzimati. Priznaću dete i gotova priča. Plaćaću elimentaciju, nisam ja nikad bio skot. Viđaću ga vikendom. Pa da, vodiću ga i u vrtić ako treba, odlaziti po njega. Pa kad ga odvedem prvi put na pecanje, a on onako mali, jedva 5 godina, pa se kikoće pored vode. Vodiću ga i na upis u prvi razred, moj junak mali, veća torba od njega. Tačno ga vidim. Grli me na hodniku i gleda njegovim malim bečatim okicama i kaže: „Biću dobar, tata.“ TATA! Pa ja sam nečiji tata! Moram da zapalim pljugu, razbio sam san.
Dobro, moram reći mojima. Ljutiće se par dana, pa će ih proći. Kao i ono kad sam pao godinu i kad me murija uhapsila posle Derbija. Derbi! Jedva čekam da ga odvedem prvi put na stadion. Kupiću mu šal i duksić, biće pravi mali navijač. Junak tatin! A šta ako bude žensko? Šta onda? Nikada sebe nisam video kao oca devojčice. Mada, slatke su onako male, u haljinici i šnalicama u kosi. Biće lepa devojčica. Samo da ne povuče na mene velik nos. Biće bečata na mene, garant. Princeza tatina. Vrtirep mali, sa dugom crnom kosicom. Smaraće me da je vodim na balet i ritmičku gimnastiku, vodiće je taja njen. Učiću je od malih nogu šta je prava muzika. Izbaciću Pink iz memorisanih kanala. Ja ću joj izvaditi prvi mlečni zubić i staviti joj ga pod jastuk. Čitaću joj Andersenove bajke pred spavanje...
Nikola, o čemu to razmišljaš? Otišao si predaleko. Ništa to još nije sigurno. Nema veze, svanulo je, moram da odspavam makar ovih pola sata dok ne zazvoni alarm...
A šta ako mi zabrani da viđam dete? Ako se odseli u drugi grad? Ne daj Bože uda za nekog drugog?! Neki rmpalija da mi vaspitava dete! Nema šanse! Oženiću je, pa da. Nije ona toliko loša. Nije čak ni ružna. Ako izuzmemo klempave uši i krive noge. Dobro, i govornu manu. Al’ ima lep osmeh. I oči su joj lepe. Ima koji kilogram viška, ali nije to ništa. Pa eeej, nisam ni ja žgolja, fin smo par, onako kad stanemo jedno pored drugog. Nije čak ni ljubomorna. Preterano. Samo dva puta je pravila scene do sada. Ništa to nije. Čak je i palačinke pravila za moju ekipu kada smo se okupili da gledamo tekmu. A slatka je... To je to! Rešio sam! Provešću sa njom život! Rodiće mi malo voljeno biće. Imam plan. Saopštiću mojima ujutru, pa kud puklo, da puklo. Oni nam sigurno neće odmoći. Uselićemo se u babin stan, stanare ćemo otkazati od sledećeg meseca. Ja ću sam da ga okrečim. Mića će da mi uradi stolariju. Nebojšu ću zvati da mi sredi kupatilo. Duguje mi. Dečiju sobu ćemo da uredimo sami nas dvoje. Srušiću i onaj krivi zid, napraviću šank. Gajba će nam biti ko bombonica. FLEKICA! Tačno, Flekica joj se zove pudla. ŽENIM SE! Ako treba svadbu, dobiće i veliku svadbu! Moram sutra da javim ortacima. Ko ga jebe, jednom se živi! Biću prvi ćale u našem društvu. Jebote, ponosan sam na sebe. Tražiću da prisustvujem porođaju.
Alarm?! Kad pre? Toliko od spavanja. Nema veze, sredio sam svoj život. VOLIM JE! Savršena je! Zaprosiću je. Danas. Odmah! Moram da je pozovem!
- Halo, ljubavi. Jesam li te probudio? Nisam? Dobro je. Slušaj me. Sve sam isplanirao. Dolazim večeras do tebe. Što? Izlaziš sa drugaricama? Pa dobro, dolazim onda popodne, da se dogovorimo nešto. Otkud sad to? Što da ne dolazim? Boli te stomak? Nema veze, ovo ne može da čeka, rešio sam da te...aham, dobila si, pa dob...ŠTA?! DOBILA SI! Kako dobila?! Zašto dobila?! Jesi li sigurna?! Ne vičem! Noćas dobila? Kako možeš to da mi uradiš? Kako šta?! Pa jel znaš šta si mi sad uradila? Jel znaš?! Sve si mi snove srušila! Da, ti meni! Sinoć si mi rekla da ti kasni! Koliko?! Kasnilo ti je dva dana?! DVA DANA?! Eeej! Pa jesi li ti normalna?! NE VIČEM!!! Ja sam noćas već vodio decu u školu i na balet, a ti mi kažeš da ti je kasnilo samo dva dana?! Ti se bre igraš sa mojim osećanjima! Ne mogu da se smirim! Kako da se smirim?! Ne znam kad se vidimo. Zvaću te. Ajde.
I šta sad? Nemam više dete. Nema ni svadbe...ničeg više nema. Opet sam sam. Sa podočnjacima od neprospavane noći. Nema veze. Kad malo bolje razmislim...i nije bila neka riba.
Rečenica na koju sa tugom pomisli onaj koji je imao tu nesreću da mu se desi neki blam koji drugi nikada ne zaboravljaju.
Nije to onaj blam tipa, sapleo si se ispred punog kafića i pao, koji se pamti jedno dva do tri sata. Nije ni onaj, ortaci te napalili da dolaze neke fensi ribe na žurku koju pravite, pa će svi obući odela, a ustvari obična je pijanka i svi dođu u trešama, dok ti među njima blejiš skockan, pa te zovu direktor celo veče i pamte još jedno mesec dana.
Ne, nije taj tip blama.
Ovo je blam koji se ne može zaboraviti. Blam za koji znaš da će te pratiti kroz ceo život, sve dok se ne odseliš u drugu zemlju, mada i tu negde može da iskrsne. Blam koji može da se pojavi u bilo kojoj situaciji koja podseća i mrvicu na to što si uradio, pa moliš Boga da do takvih situacija ne dolazi.
- I tako ti kažem zete, moja Marija je suvo zlato. Vredna, radna i poštena, a moraš priznati i da je lepa. Samo moraš pažljivo sa njom, znaš kako je osetljiva, pa brzo plane, a još brže se rasplače.
- Znam čika Boro, kroz sve sam te faze ja proš’o sa njom za ovih par godina. Znam je bolje nego sebe.
- E malo sutra znaš. Jel znaš ti šta nipošto ne smeš da joj spomeneš, da ne bi totalno poludela i upala u histeriju?
- Ih kako ne znam, je l’ mislite na ono kad se u drugom osnovne upiškila na času matematike?
- E moj sinko, ne znaš ti s kim si se oženio. Nikako nemoj da spomeneš reč „koza“.
- Što, pa nikada ja nju ne bih nazv’o kozom.
- Ma ne sme ni da vidi kozu, pa čak ni na TV-u. Kao mala je po dvorištu skupljala i jela kozija govanca, pa su joj toliko dupe pomerali, da je navukla traumu od toga.
- Ma nema frke čika Boro, ćutim k’o zaliven.
Zoo vrt Beograd, 15 meseci kasnije:
- Jao dušo što volim zoo vrt. Najlepše se tu osećam. Nekako me vrati u detinjstvo.
- Čekaj bre ženo pa još nismo ni stigli do dela sa kozama, pa na detinjstvo da te seća.
- Je l’ si me namerno doveo ovde?! Je l namernoooo ?! Konjino jedna!
- Kozo!
Previše životnog iskustva za običan ljudski vek.
Zamišljam jedan takav primer:
Sa 14 godina mobilisan, 1914. godine. Cerska bitka. Ranjen. Valjevska bolnica. Kolubarska bitka. Povlačenje preko Albanije. Tifus, dizenterija. Bolnica u Africi. Svuda oko njega smrt. Povratak u jedinicu. Proboj solunskog fronta. Ranjen. Juriš do Beograda, 500 km. Izgubio u I Svetsko ratu tri rođena brata, sestru, oca i još mnogobrojne iz šire familije. Onda, dalje do Slovenije. Ostanak na granici sa Italijom još nekoliko godina. Ranjen. Vrbovan u obaveštajnu službu. Ženi se i ima šestoro dece, od kojih troje umire u ranom detinjstvu od bolesti.. Putešestvije po celom svetu do izbijanja II svetskog rata. Ponovo u ratu, pada u zarobljeništvo. Logor ‘Mathauzen’ preživljava sa 40 kg telesne težine. Vraća se kući i saznaje da mu je žena poginula u bombardovanju savezničkih aviona, pred oslobođenje. Ponovo se ženi. Četiri godine traga za decom i pronalazi jednog sina i kćerku u hraniteljskim porodicama. Vraća se sa njima kući. Ponovo radi za obaveštajnu službu, do penzije.
U međuvremenu, njegova deca završavaju visoke škole. Dobija unuke.
Uživa u prepodnevnim šetnjama Kalemegdanom i odmaranju na klupi. U stanju je da dugo gleda ušće Save u Dunav, satima. Posmatra dve vode koje se pred njim sastaju i seća se svog boravka u zemljama odakle izviru. Misli mu se zapliću, pogled zamuti. Ništa oko sebe ne čuje.
Onda ga prene oštar udarac u klupu. Trgne se i vidi lice mladog dečka, kao što je bilo njegovo kada je prvi put mobilisan. Junoša u jednoj ruci drži limenku piva, kao i njegovo društvo, preko glave im navučene kapuljače, jedva im razaznaje lice u sumraku. Pomisli u trenu da je on je njihovim godinama u ruci držao pušku i šajkaču na glavi. Razjapljenih usta, sa pivskom penom na uglovima usana, onaj što je šutnuo klupu, urla na njega:
- Š’a si zin’o fosil? Čekaš grobara? Bolje ne čekaj, skoči sam dole, i hi hi hi...
Celo društvo se kida od smeha.
On se samo prekrsti, promumla nešto sebi u bradu, lagano ustane i pođe kući.
Umire u snu u 98. godini, umalo da doživi i bombardovanje. Na njegovom grobu bi trebalo da piše:
Anastas Petrović
1900-1998
prošao sito i rešeto
Najbezbednije prevozno sredstvo, legenda asfalta, makadama, kopna, mora, ruski odgovor na sve fensi kamione-apartmane poput skanije, volva, mercedesa... Kabina mu nije opremljena kao soba u luksuznom hotelu, ne možeš ljudski ni da se ispružiš, kontrolna tabla i unutrašnjost je naravno gvozdena, ali zato je nekoliko godina zaredom pobednik relija Pariz-Dakar, relija Argentina-Čile i relija Svileni put, i naravno jedina je zamena za brodove-čamce-tankere, zimi, na zaleđenim ruskim rekama.
- Rusi misle da je prvo biće na zemlji bilo kamaz, i da je ono glavni razlog što su dinosaurusi izumrli. Ali kasnije su ipak ljudi uspeli da pripitome kamaz, koliko god to čudno i neverovatno zvučalo.
- Za vozača kamaza kažu da na saobraćajne znake obraća pažnju samo iz čiste radoznalosti i da nikad ne koristi pojas.
- Kamaz je poznat po tome što nije prošao kraš-test, već je polomio zid i izgubio se u nepoznatom pravcu.
- Kamaz uvek čeka iza krivine kad počnete da pretičete. Ako slučajno tamo ne sretnete kamaz, to znači da se vi nalazite u kamazu.
- Veruje se da je tenk rani pobačaj kamaza.
- Jednom rečju - KAMAZ.