Nema tvrđeg od vojničkoga 'leba.
Ako nije bio dete nekog napaćenog pukovnika koji je stavio jaram sinu i k'o vola ga upreg'o da bude vojnik pa makar ga kovao od mat'rijala za fegeta profila Džordž Majkla, ali isto tako i imao sve moguće veze i vezice da postane neki furundžijski oficirčić, u vojsku je došao na samo jedan način - POBEG'O JE! Od bede i sirotinje je utek'o, spasio se. Vojska mu je bila spas - spas od neplodne njive, spas od trošne kuće i gužve sa još šesnaestoro braće i sestara, spas od pijanog oca koji ga je zadnji put udario ono jutro kad je seo u voz i poš'o da se javi u kasarnu.

U vojsci je zapeo k'o sivonja jer drugačije nije ni znao, nije ni smeo. Morao je da se bori, da radi za kolege, ali i da gazi preko istih kad je hteo da napreduje u službi. Morao je tako jer bi na kraju, žalostan, išao kući i gledao onu bedu sa velikom mogućnošću da i on krene sa nekom svojom. Na kraju, USPEO JE. Vojska je prepoznala to požrtvovanje i ostavila ga u svojim redovima.

Oženio je se i napredovao u službi. Upoznao ju je pijan na autobuskoj prvi put kad je krenuo na odsustvo. Ubrzo posle svadbe je dobio svoju prvu otkomandu. Morao je da ide. Znao je to. Ubedio je i ženu da je tako najbolje. Tad mu se rodio Jugoslav. Snašao se.

Ipak, brzo je dobio novu otkomandu. Žena je bila ljuta, a nekako u preseljenju se rodio Damir. Treća otkomanda je bila sporna. Deca su bila već velika. Žena se već odavno propila. Pričalo se da ju jebe pola kasarne. Nije mu bilo lako. I on je već lagano počeo da se opija. Preselili su se u novi grad u novu kasarnu ali to nije bilo to. Nije znao šta da radi...

Nema tvrđeg od vojničkoga 'leba.

Sistem nastao kada si prvi put nešto gadno zasrao i od tada svako tvoje sranje izlazi pred ovaj sud i ne prolazi nekažnjeno. Pored tog jednog oni ti natovare i 19 drugih sranja koje nisi uradio, ali za svaki slučaj, da se nađe. Članovi su: majka sudija, otac porota, sestra tužilac, baba javni tužilac i deda svedok odbrane. Naravno, ti uvek predstavljaš optuženog i nužno krivog. Može se desiti da te nekad deda izvuče, ako mu tada njegov prijatelj iz Nemačke nije u poseti.

Pokazna zamenica koju kod nas najčešće koriste roditelji prilikom spominjanja svog sina koji je nesto debelo zasrao.

Sto slabije cujemo nekoga, to se mi vise deremo.

Био сам тад студент, тек уписао факултет. Прва генерација студената у мојој фамилији, није мала ствар. Још већа ствар била у то време да се из ужичког планинског села студира у Крагујевцу. Требало је пара, рођени, а ми их нисмо имали!

Нашао сам добру собу, код фине газдарице, баба Милке, мада је најбитније било да је била јефтина. Горе, одмах поред Палигорића, чувене градске кафане.

Кад сам први дан прошао поред Палигорића, замирисали ћевапи. Сваки сам састојак осетио, мајку му. И месо, и лук, и зачине, и ћумур на ком су се пекли... Како бих смазао двадесет, мислио сам се. Ал није се имало, често сам и у најосновнијем оскудевао, а и морао сам да учим, ни за дружење нисам имао времена.

Прошла прва година, ја најбољи у генерацији. Шта ћу, једини ми бег од беде био да учим. Добио и стипендију, ал и то мршаво, а морао и кући да помогнем, они су још мање имали. Била и једна Сања што ми се свидела, ал нисам смео да је питам, јер сам знао да нисам имао два или три сата дневно за девојку. И сваки пут кад прођем поред Палигорића, осетим онај мирис ћевапа, и зарекао сам се да ћу од прве плате да поједем тиx двадесет ћевапа.

Завршио пре рока као студент генерације. Одмах ме узели за асистента. Леп посао, мислим се. Плаћају те фино да учиш, то ми ишло од руке, буде и по која студенткиња... Милина! Брзо стигла и прва плата и, како сам је подигао са благајне, запутио сам се право у Палигорић.

Успут сам замишљао како ћу коначно да утолим глад, размишљао о салатама, кајмаку, како ми се мекани ћевапи топе у устима. А све то не иде без пива, разуме се. Сео и наручио све редно. Појео их.

Ништа. Ко да сам било шта друго у уста ставио. Пробао и сутрадан. Ништа. Више ми нису ни мирисали толико лепо кад сам пролазио поред Палигорића.

Постао сам и професор. Имам довољно за породицу, моје маторе, за друштво... Од тад не знам колико сам ћевапа појео, а још имам неки свраб у грлу, као неку глад, за оних двадесет ћевапа кад сам становао код баба Милке.

И онда сам схватио да је та глад могла да се засити само тад. Као што студенткиње од двадесетак и више година сада не могу да ми надокнаде ону Сању коју никад нисам позвао да изађемо јер сам знао да би ми то одузело времена.

Све у своје време, рођени. Све у своје време...

Само да ми је да овај свраб из грла некако оде...

У старту си се зајебао. Тражио си од ћалета да те пробуди. Боље да си навио усрани аларм и сам устао.
Дакле, сваки ћале то ради са нула емоција, за разлику од кеве, која чак понекад и промени глас док то ради. Дође човек, као да буди неку непознату особу. Јеси му ти син, ал' тада то ''нестаје'', циљ је да те пробуди.
Упали сва могућа светла и пусти све што свира (по могућности неку народњачину тешку). Ролетне диже брзином светлости. Да се што јаче чује.
У случају да се ни тада, његов највећи непријатељ, ТИ, не пробудиш, зна се шта следи. Узима ти прекривач, боли га туки је л' спаваш го, ил' са рибом, рекао си му да треба да будеш будан тад и тад. Али! Ако и тада останеш у хоризонталном положају, готово је. Вода... нећу то спомињат'.

Што је најгоре, у екстремним случајевима је и кева оваква.

Kurva. Kada se upotrebi ova sintagma, prostituisanje deluje kao sasvim častan i normalan zanat. Čak ispada da su devojke koje se ne bave prostitucijom zatucane licemerne malograđanke.

Nit’ ume da kuva, nit’ je interesuje. Vrhunac njenog kulinarskog umeća ogleda se u smućkanoj supi iz kesice i nekakvog zrnevlja, musli, ako pitate one malo flafičastije, potopljenog u mleko za doručak. Ništa sarma, ništa gulaš i ćuftice. Ne zna razliku između čorbastog pasulja i prebranca.

Noćna mora svakog Balkanca naviknutog na jaku maminu kuhinju.

Ona nikad neće shvatiti logiku iza čuvanja vegete u kutiji od cedevite (da se ne osuši, jelte), kuhinja joj služi isključivo kao dekoracija. U rerni drži džempere jer joj je ormar već prepun stvari, u frižideru sve krema do kremice za zatezanje kože.

Ko će sutra slavski kolač da ti mesi?

Реченица коју си као мали чуо 12764 пута од својих родитеља док су ти тетке, стрине и кевине колегинице са посла уваљивале свакаве глупости у руке. Док си ти онако бесан сваки пут морао да одговараш са "Хваја", иако ниси био баш одушевљен поклонима. Добро, руку на срце, било је ту по која новчаница од 10-20 марака и по нека до јаја чоколада.